Vremenski period koji je pred nama – jesen i zima – sa sobom nosi niz promena u odnosu na život leti: kraći dan usled zime, puno obaveza, previše škole i vanškolskih aktivnosti. Sve ovo nikako ne ide u prilog boravku u prirodi, niti uspešnom i primenjivom učenju. U poslednje vreme, stručnjaci iz oblasti učenja sve više se zalažu za zbližavanje dece s prirodom, a i sam Louv veruje da je najbolje i najuspešnije učiti napolju. Evo šta o svom iskustvu kaže Louv:
”Nedavno sam se susreo se sa desetak profesora biologije Univerziteta Severna Karolina (North Carolina Central University). Bili su duboko zabrinuti zbog dramatičnog pogoršanja studentskog znanja o tome šta je zaista priroda, u pravom smislu te reči. Teorija im je odlična, ovi studenti mogu vam sve reći o prašumama Amazonije, ali bukvalno ništa o biljkama i životinjama iz mesta u kojima žive.”
Pol Dejtona, istaknuti okeanograf i profesor na Skrips Institutu za Okeanografiju, oštar je kritičar trenda u visokom obrazovanju koji ga sve više udaljava od tradicionalne biologije ka molekularnim naukama i bioinženjeringu koji može da proizvede sve što poželi, ali u u laboratoriji.
Etička pitanja tog procesa takođe zabrinjavaju Dejtona, ali ono što ga posebno brine je rastuće neznanje o pravoj, iskonskoj prirodi koje on stalno sreće kod mladih ljudi .
„Za nekoliko godina neće biti nikoga da identifikuje nekoliko glavnih grupa morskih organizama“, rekao mi je on „i voleo bih da preterujem, ali to je istina.“
Tokom kasnije posete, pitao sam ga da li je ikada pomislio da angažuje učenike obližnje srednje škole, da ih motiviše za studije i uopšte podstakne njihovo interesovanje za prirodu?
„Pokušao sam, nasmejao se gorko, ali je odgovor upravnika jedne od škola bio: „O, ne, mi smo postali toliko sofisticirani u proučavanju prirode i nauke, da naši učenici ne moraju više da idu napolje.“
Taj stav me je porazio, ali je istinitiji nego što bi mi voleli da verujemo.
Godine 2010., poznati istraživači sa Državnog univerziteta Oregon, Džon H. Falk i Lin D. Dirking u časopisu „Američki naučnik“ ustvrduku su da sve postoji sve više dokaza de se 95 % saznanja o nauci i prirodi stiče van učionica i kabineta.
Falk i Dirking tvrde da je dobra strana američkog obrazovnog sistena to što se puno znanja stekne van škole na izletima, kampovima, u posetama muzejima, bibliotekama, zoološkim vrtovima, akvarijumima, nacionalnim parkovima , centrima prirode, državnim i lokalnim parkovima, kao i obilasku drugih mesta i naselja. Oni dodaju, da bi umesto povećanja vremena provedenog u školi, bilo mnogo pametnije investirati u proširenje vanškolskih iskustva.
Razna istraživanja pokazuju značaj i uticaj vremena provedenog u prirodnim sredinama na kognitivno mišljenje. Izveštaj od strane Nacionalnog istraživačkog saveta o učenju u neformalnim sredinama iznosi niz dokaza koji pokazuju da čak i svakodnevna iskustva, kao što je šetnja u parku, doprinose znanju i interesovanju ljudi za nauku i životnu sredinu. Učenici koji uče „na licu mesta“ obično nadmaše svoje vršnjake koji uče u tradicionalnim učionicama.
Škole koje koriste učionice na otvorenom i druge oblike u prirodi zasnovanog iskustvenog obrazovanja, postižu su znatno bolje rezultate u svim sferama obrazovanja, od društvenih nauka, preko umetnosti, jezika pa sve do matematike.
Deca će mnogo brže i kreativnije da smisle svoje igre u zelenim prostorima nego na ravnim igralištima. I društvena inkluzija, bez obzira na pol, rasu, klasu ili intelektualne sposobnosti, lakše se odvija u prirodnim okruženjima.
Neka od najpoznatijih istraživanja dolaze iz istraživačke laboratorije za istraživanja odnosa ljudi i životne sredine na Univerzitetu u Ilinoisu, gde su istraživači otkrili da deca pokazuju značajno smanjenje simptoma hiperaktivnosti i poremećaja pažnje kada uče u prirodi. Studija koja tek treba da bude objavljena, sprovedena u preko 500 škola u Čikagu, potvrdila je da ozelenjavanje škole i okoline može biti jedan od najisplativijih načina da se poboljšaju znanje i ocene učenika na testovima.
Neki roditelji i nastavnici već preduzimaju akcije. Udruženi čine sve da olakšaju učenje svojoj deci i vrate ih u prirodne ambijente. Raste mreža volontera ali i profesionalaca, nastavnika i pedijatara, koji svakodnevno rade na ponovnom povezivanju dece i njihovih porodica sa prirodom. Kao i na učešću obrazovnog sistema u ovom procesu i podizanju svesti o važnosti nastave u prirodi.
Tako da, ako želite da vaša deca odu na Harvard, treba da ih odmah pošaljete napolje. Nije važno da li je to dvorište vaše kuće ili park, važno je samo da bude priroda!
Ričard Louv je jedan od osnivača i predsednik organizacije „Deca i priroda“ koja ima za cilj povezivanje dece, njihove porodice i njihove zajednice sa prirodom. On je autor osam knjiga od kojih su najpoznatije: „Poslednje dete u šumi: Kako sačuvati decu od nedostatka prirode“ i „Prirodni princip – povezivanje sa prirodom u virtuelnom dobu“, a 2008. godine bio je nagrađen „Odubon“ (Audubon) nagradom za svoja zalaganja. A njegova zalaganja su više nego nova i sveža kada je u pitanju organizacija učenja.
Prevela i priredila: Jasmina Jovanović
Izvor detinjarije.com