Pre nekoliko godina, poželeo sam da napišem roman koji ne bi bio u jednom pasusu, već u standardnom obliku: sa poglavljima, dijalozima i novim pasusima. Tada sam pomislio na Banjaluku i kasarnu u kojoj sam proveo godinu dana, i roman je, kako to često biva, počeo da se sam od sebe rastvara. Međutim, kada se taj glas ugasio, nije mi se dopalo ono što sam pročitao. Prepisao sam ga, ali sada u formi jednog pasusa. Taj pasus sam nastavio da obrađujem sve dok se nisam uplašio da od njega neće ništa ostati.
Ovako, za „Novosti“, David Albahari, pisac koji pripada samom vrhu savremene srpske književnosti, objašnjava prve podsticaje za novi roman „Životinjsko carstvo“, koji se u sredu pojavio iz štampe, u izdanju „Čarobne knjige“. Najvećim delom, roman prati vojničke dane petorice mladića, sedamdesetih godina prošlog veka, koji najpre postaju drugari, a zatim dolazi do teških rasprava i izuzetno svirepog višestrukog ubistva. Nekoliko decenija kasnije, događa se još jedno ubistvo… A u pozadini svega su događaji iz 1968. – studentski protest, koji je ustalasao tadašnje društvo, ali i do danas ostao predmet raznih tumačenja i ocena.
O studentskom protestu 1968. glavni junak, koji je i pripovedač, govori vrlo kritički…
– Nema sumnje da je studentski protest jedan od najznačajnijih događaja u našoj tadašnjoj zemlji i, svakako, jedan od prvih koji su se odigrali pred očima javnosti. Nema sumnje, takođe, da su ti protesti uticali na kasnije naraštaje, da su im pokazali put kojim bi trebalo da koračaju. Uostalom, možda i ne treba biti toliko zahtevan kada je u pitanju prvi javni protest protiv tadašnje vlasti! Studenti su imali smelosti da urade ono što nikome nije pošlo za rukom. Zadovoljni svojim uspehom, a verujući vlasti, hteli su malo da predahnu. Međutim, vlast je brzo zaobišla odrednice dogovora sa Titom i načinila darmar među liderima protesta.
Pravoj slici o ključnim događajima iz naše nove istorije verovatno bi moglo da doprinese otvaranje tajnih arhiva. O tome se dugo govori, ali zašto se s tim okleva?
– O tajnim arhivama pisao sam u romanu „Mrak“. U tom romanu pripovedač iznenada dobija paket dokumenata čiji sadržaj bi, ukoliko se objavi, uništio ugled nekih od najznačajnijih naših pisaca. Istog časa on postaje osoba za kojom uporno tragaju pripadnici tajnih službi. Inače, ne znam ništa o tim fasciklama. Pitanje je da li oni još uopšte postoje. Uveren sam da će biti objavljene, ali tek onda kada većina pisaca iz tog perioda ne bude više među živima. Ko zna, možda je tako najbolje. U suprotnom, to bi moglo da dovede do ozbiljnih sukoba između pristalica nekog autora i njegovih protivnika, a živimo u vremenima u kojima začas mogu da planu pravi požari.
Između ostalog, vaš roman ukazuje na pogubnost ideološke ostrašćenosti i isključivosti. Tog prokletstva nikako da se oslobodimo?
– Ne možemo da ga se oslobodimo, a možda i ne želimo. Ljude je izuzetno lako dresirati, pogotovo kada pristanu da žive u čoporu. Zbog toga je svaka promena u čoporu najava opasnosti, a ukoliko se u čoporu pokaže neki novi lider, dreseri će naći način da ga smesta uklone. Pre toga će pokušati da prevedu budućeg novog lidera na svoju stranu, pa ako on na to pristane, onda će ga ostaviti u njegovom čoporu. Tamo će on igrati svoju igru dvojne lojalnosti, pa će ubediti čopor da sve čini samo za njih. Kada ih u to ubedi, on će ih jednostavno napustiti i prepustiće ih sudbini. Čopor tada sa lakoćom prihvata bilo koga ko im se nudi kao lider, i cela priča se ponavlja. Jednom kao komedija, jednom kao tragedija, a treći put kao kabare – onaj sa Lajzom Mineli u glavnoj ulozi.
Jedna od tema romana je i animalno u čoveku, pri čemu uvek ostaje dilema je li zlo u ljudskoj prirodi ili je proizvod životnih okolnosti?
– Izgleda da u svakom čoveku postoji iskra zla koja, ako se razgori, budi plamen mnogo većeg zla u čoveku. Ne znam zašto je tako, kao što ne znam zašto je čoveku uopšte dozvoljeno da ima mogućnost izbora između dobra i zla. Možda ga je njegov Tvorac postavio jednog davnog dana ispred sebe i rekao: „Evo, budući da si neodlučan, dajem ti mogućnost da biraš između dobra i zla. Znaj da ako se suočiš sa takvim izborom, odluku moraš sam da doneseš bez pomoći bilo koga drugog, bio on đavo, anđeo ili nešto treće. A sada idi i biraj, ali nemoj meni da se žališ ako ne budeš zadovoljan svojim izborom jer svako je sada odgovoran za sebe.“
Knjiga se završava beleškama-fusnotama koje imaju posebnu funkciju. Je li to još jedan „mamac“ za čitaoce?
– Kada sam završio sa skraćivanjem teksta romana, uvideo san da bi bilo dobro da sačuvam neke stvari. Nisam želeo da ih ponovo vraćam u tkivo romana, već sam im dozvolio da se vrte oko njega. Tako sada tih tridesetak zapisa tvori jedan poseban svet. To je svet nepredvidljivih asocijacija u kojem nikada nećemo biti sigurni ko izgovara čije reči. Čitaoci na taj način postaju piščevi saradnici, s obzirom na to da oni sami odlučuju o nekim tokovima priče. Naravno, čitalac nije obavezan da igra te dodatne igre sa piscem. On je slobodan i može da radi šta god želi. Samo neka se čuva klopki, jer ako upadne u neku od njih, ko zna kada će spasioci do njega stići.
SKRIVENI MOĆNICI
Romanom dominira lik Dimitrija Donkića, opakog čoveka, manipulatora ljudima iza koga, očito stoje moćnici iz „Službe“. Takve ljude proizvodi sistem, čega smo svesni i danas?
– Da, moćnici su iza svega što se događa u knjizi, premda ja ne pokušavam da otkrijem ko su oni, jer čak i kada bih to doznao, kako bih mogao da budem siguran da je on osoba za koju tvrdi da jeste?
DRAŽI SAŽIMANjA
– Potrudio sam se da iz romana izbacim svaku nepotrebnu reč. Stoga ovaj mali roman ima tako malo strana, a cela priča bi mogla da se napiše i na nekoliko stotina stranica. Ali, meni je ipak draže da sažimam nego da širim. Zanimljivo je da danasA, u vreme kratkih i sažetih poruka, brzog interneta i pametnih telefona, pisci pišu sve duže romane koji, očigledno nalaze publiku (jer ih inače ne bi pisali). Poslednja trilogija japanskog pisca Harukija Murakamija u džepnom izdanju na engleskom jeziku ima više od 1.300 stranica i odlično se prodaje. To vodi samo jednom zaključku – da su komentari o smrti knjige, kao i o tome da mlade generacije više ne čitaju, preterani i netačni, odnosno, nedovoljno tačni. Ne očekujte sada od mene da napišem roman od 1.500 stranica. Meni su sasvim dovoljni ovi koje pišem na stotinak strana.
Izvor Večernje novosti