Riznić je govorila o nasilju i nasilju nad ženama kao društvenom fenomenu,
stavljajući u fokus naša tranzicijska i patrijarhalna društva. Govorila je i o
odnosu javnosti i medija prema nasilju nad ženama, o kultu oružja i na Balkanu,
ali i savezništvu i solidarnosti koje žene na našim prostorima ostvaruju.
Riznić je jedna od dvije sagovornice koje su podcastu rekle da se ne plaše
šetati same noću, te da, iako je svjesna opasnosti koje noć i ulica nose sa
sobom, veliki broj žena nasilje doživljava na mjestima koja bi za njih trebala
biti sigurna, te da su njen odnos prema mraku i ulicama promijenili i protesti
koje organizuje i na koje stalno izlazi.
„Mi na Balkanu delimo neke stvari i zbog toga je važno da se povezujemo i
gradimo frontove izvan naših granica koje su, u našem slučaju imaginarne. U Srbiji
otprilike jednom nedeljno saznamo za novi slučaj femicida, onda se desilo ovo u
Crnoj Gori gde je devojka kažnjena što je uzvratila nasilniku koji je pokušao
da je siluje, u Bosni se desilo ubistvo koje zahteva neku hiperbolu ispred sebe
jer je strašno… prosto vidimo koliko delimo ta iskustva zato što smo žene i
što imamo nasleđe koje je ratno, koje je grozno i nikada nije do kraja
ispričano, a baš zato što nije ispričano vidimo da je to neki kontinuum nasilja
koji se nastavio u miru. Ovih dana kada smo poprilično umorni od toga šta nam
se dešava i kad nam se čini da stalno govorimo iste stvari, a niko nas ne čuje,
ono što se uporno pokazuje kao olakšavajuća okolnost jeste povezivanje sa
drugim ženama i ulice su to donele.
To je bilo nadrealno iskustvo da zajedno naglas izgovaramo „Nijedna više“! Da
delimo iskustvo nasilja, plačemo i osvešćujemo neke stvari. Noćni protest u
kojem žene idu i pale imena svojih nasilnika ostavio mi je snažno iskustvo zbog
saznanja da mi jesmo same zbog aspekta našeg iskustva jer je ono samo naše, ali
moramo da nađemo način kako ćemo da mu damo značenje u procesu oporavka. Iako
je iskustvo individualno, nismo same u svemu ostalom. Postoje i neke druge žene
koje su prošle slično iskustvo, postoje žene koje žele da nas čuju i da se bore
sa nama rame uz rame. To je ono što pravi razliku.“- kaže Riznić.
Govoreći o tome kako definisati kulturu nasilja u našem patrijarhalnom,
tranzicijskom društvu, Riznić kao najveći problem uočava neraščišćenu ratnu
prošlost, kult oružja i patrijarhat, koji ima otpor prema svemu što dođe od
žena. Ona ističe da se nasilje kod nas mora tabuizirati kako bi postalo
društveno neprihvatljivo. Navela je i da je jako nervira „kolektivna
odgovornost“ u trenucima masovnih tragedija, kao one u školi Vladimir Ribnikar,
nakon koje je pročitala desetine statusa o tome kako smo svi krivi.
„Ne volim generalizaciju tog tipa ne zato što odbijam ličnu odgovornost,
nego zato što se na taj način briše ono što jesu doprinosi feminističkog
pokreta, pa i mirovnog. To je ono što žene govore poslednjih deset godina, da
je oružje ono što je problem. Istraživanja pokazuju da kada oružje postoji u
kući, žene su te koje se osećaju nesigurnije. One ne moraju da budu u nasilnom
odnosu, ali se osećaju nesigurnije kako unutar sopstvenog doma, tako i od
spoljnog sveta. To ponovo pokreće pitanja ratne prošlosti, broja
neregistrovanog i registrovanog oružja na Balkanu posle rata i kako postoji
normalizacija prema tome. Feministkinje su upozoravale na to. To što maltene
jednom nedeljno brojimo mrtve žene i femicidi se dešavaju uz pomoć vatrenog
oružja postavlja uvek pitanje čemu oružje.“
Riznić se dotakla i odnosa javnosti prema femicidu.
„Svaki femicid je grozan, ali postoji nešto dodatno jezivo što se desilo u
Gradačcu. Naporsto, neko je odlučio ne samo da poništi drugo ljudsko biće, nego
da mu dodatno uzme dostojanstvo time što će to javno emitovati. I čak ni to
nije dovoljno da neko ima malo saosećanja sa tom ženom koja je ubijena i
detetom koje će, sasvim je izvesno vući traumu do kraja života. To je ono što
me rani na ljudskom nivuo. Ja pišem na mrežama o svemu tome i onda se javi neki
momak koji kaže da smo histerične i nismo staložene. To me stvarno ljudski
taklo, kako je moguće da neko ne oseti bol drugog ljudskog bića. Ne mislim da
su muškarci i žene dva zaraćena tabora, ali prosto ne mogu da verujem kako je
moguće da ne postoji iole saosećanja u ovoj situaciji i onda me to rastuži. Verujem
da postoji određeni broj muškaraca i žena koji promene svoje mišljenje zbog
stvari koje govorimo, ali ovaj deo koji toliko nonšalantno govori tako grozne
stvari u situacijama koje pomeraju granice mogućeg i ne pokaže ni malo
saosećanja, to me onako baš ljudski pogodi.“