Bruks Hatlen je nakon 50 godina pušten iz zatvora. Star i nepripremljen
za totalno drugačiji život od onog koji je poznavao, ubrzo po izlasku
shvata da je prilagođavanje nečem novom nemoguća misija i ubija se
vešanjem. Za mnoge ovo je najemotivniji momenat filma The Shawshank
Redemption, ostvarenja za koje će 2 od 3 prosečna gledaoca reći da je
Mont Eeverest sedme umetnosti. O Bruksovoj prošlosti u filmu se ne
govori mnogo, tačnije ne zna se tačno šta ga je poslalo u zatvor, ali s
obzirom na dužinu kazne, sasvim je izvesno da nije optužen za krađu 3
orbita uz pretnju plastičnim pištoljem. Brus Hatlen je bio „loš čovek“,
teški prestupnik, najverovatnije i ubica. Ipak, 2 od 3 prosečna gledaoca
puste suzu u trenutku kad njegove staračke noge odgurnu stočić i
zatitraju dok uže onemogućuje protok krvi do mozga i gasi mu život.
Ipak, realan život često izaziva drugačija osećanja od filma.
Devojčica od 15 godina je svirepo ubijena i to je realnost. Realnost je i
da nikakva kazna, reči utehe niti bilo šta drugo ne može umanjiti bol
porodice. Običan čovek im može uputiti iskreno saučešće i mora se
potruditi da im ne oteža već dovoljno težak život. Sve ostalo je na
organima vlasti. Po svemu izrečenom i viđenom, maksimalna kazna zatvora
od 40 godina za osumnjičenog za ubistvo je izvesna. Da li će to bilo šta
promeniti? Neće, smrt je ireverzibilna funkcija, a problemi će ostati
isti.
Juče je jedan deo tih problema eskalirao na društvenim mrežama i u
medijima. Ko je bar pola sata proveo na netu mogao je da se uveri u
ekstremnu kreativnost srpskog življa u pogledu generisanja optimalne
metode mučenja do smrti koju bi doživeo ubica nesrećne devojčice.
Tačnije, to je toliko daleko otišlo da se neko pametan iz franšize Saw
nađe da pokupi to blago i prevede, imao bi scenario za narednih 15 000
filmova. Jezive se stvari mogli pročitati. Sredovečna žena sa malim
detetom u krilu i kaver fotkom „kakve su ti misli takav ti je život“
smatra da je najbolje da ga zatvore sa gladnim pacovima, prethodno
zaraženim nekom viruščinom, pa da ga ovi ujedno i zaraze i živog pojedu.
Momčić od nepunih 16 i dalje obrastao paperjastim brčićima jebe mater
državi što je ukinula Dušanov zakonik i moli boga da on lično nađe ubicu
pa da mu presudi. Student Bogoslovije smatra da je hrišćanski praštati
ali da ubica treba da prođe put iskupljenja u vidu spaljivanja mošnica i
sakaćenja unutrašnjih organa, i da je ok da živi ali kao bogalj. Tako
izgleda paradigma društva.
E sad, određen broj ljudi možeš i razumeti. Jebiga, svako prvo pođe
od sebe, stavi se u tu situaciju da se njemu desi takvo zlo i opisivanje
maltretmana ubice predstavlja njegov prirodni štit koji se aktivira u
samoodbrani. Međutim, mnogo veći broj ljudi koji su izdominirali na
polju groteskne kreativnosti spada u grupu uka-buka likova koji jedu
govna po netu a onda opušteno prebace pogled na izlog sa novom Teranova
kolekcijom kad dva balavca od 16 godina otimaju torbu babi na ulici. U
svakom slučaju, 90 posto scenarista kojima bi Karpenter skinuo kapu će
za 3 dana zaboraviti apsolutno sve, dovoljno je samo da se desi kakvo
drugo sranje i njihova nepresušna energija će biti kanalisana ka tome.
Nešto je ipak mnogo gore od mase koja savršeno odgovara iskarikiranoj
psihologiji mase iz Simpsonovih. Mediji svakako. Ja sam do juče
osnovano sumnjao da su urednici Blica, Kurira, Presa, Aloa, Telegrafa
likovi kojima je profesija inficirala eritrocite i da oni od bilo kog
događaja vide samo reči kao što su „tiraž“, „broj klikova“ ili „cena
oglasnog prostora“, a od juče sam i sto posto siguran u to. Pa jebo vas
bog da li imate trunku bilo čega što odvaja čoveka od vrste koju je pre
par stotina hiljada godina zauvek napustio. Bukvalno sam podlegao
uticaju mase i poželeo da ih sve skupa vežem za stolice i mučim ih
naizmeničnim puštanjem Leksington benda i nervnog gasa. Naslovi i
tekstovi pre svega na internet izdanjima pomenutih medija su takvi da to
zaslužuje višemilionsku odštetu porodici žrtve, porodici ubice i svakom
čoveku koji je trajno kontaminirao život klikom na njihov link.
Uostalom, ovo je verovatno nešto najgore napisano u istoriji
novinarstva.
Ukoliko je neko pomislio da ne postoji ništa gore od urednika domaćih
tabloida, verovatno je zaboravio gde živi. Ja ne znam stvarno, jesmo
kao narod i ovakvi i onakvi i generalno tupavi i neargumentovano
hvalisavi i busadžije u grudi kad je to najmanje potrebno, ali zaista ne
verujem da smo bilo čim zaslužili takav nivo intergalaktičke katastrofe
kao što je Nebojša Stefanović na mestu prvog čoveka murije. To niko na
svetu ne zaslužuje. Ni Tijanin ubica. Čovek mrtav ladan sebi daje za
pravo da u izveštaju o akciji hapšenja ode toliko daleko u teritoriju
pravosuđa da pomene nešto kao što je smrtna kazna, koja kao ne postoji
jer jebiga moramo da se povinujemo prokletoj Evropi ali da se on pita,
on bi ipak tu protero autobus i malo se oglušio o zakon.
Ko tebe bre
bilo šta pita van tvojih ingerencija, plagijatoru pokvareni? I naravno
da posle toga desetine hiljada likova po netu interpretira Hamurabijev
zakon i želi njegovu striktnu primenu. I naravno da govnarski Blic posle
toga kurvinski objavljuje anketu „Da li ste za ponovno uvođenje smrtne
kazne?“ gde fala bogu preko 80 posto odgovori FAK JEA TAMAN DA SE
ŠKOLUJEM ZA DŽELATA JEBO OVO RADNO PRAVO, SMARA.
Ali sve ovo je zapravo samo mikroproblem
istovetan kao i gomila prošlih i budućih mikroproblema. Peticija da se
skupi 100 000 fanova na fejsu koji će snagom mase ubediti srpsko
pravosuđe da vrati smrtnu kaznu neće uspeti (mada je broj odavno
premašio 100k što je svakako red alert samo po sebi). Ubica će otići na
robiju i ako je verovati Telegrafu, izdržaće kaznu do prvog rođendana
kad će ga razjarena bulumenta zatvorenika zauvek gurnuti u mešalicu za
beton, fragment po fragment. Čak i ako kojim čudom odleži svojih 40
projektovanih godina robije, to što od njega ostane tad će moći samo da
se obesi kao Bruks Hatlen.
A sve je to greška. Greška na makroplanu. Možda nije vreme da se to
kaže baš sad ali svaki čovek zaslužuje drugu šansu. To je evolutivni
iskorak i u neku ruku nepisano pravilo kom treba da težimo. Za čitaoce
sa IQ-om manjim od 80, ako im je tako lakše, to je čak i hrišćanski. Ma
kakav čovek bio, ma kakvo zlo učinio, dužni smo kao društvo da PROBAMO
da mu pomognemo. Jer sama činjenica da smo ljudska bića a ne operativni
sistem znači da smo rođeni kao tabula rasa sa određenim genetski
predefinisanim parametrima, koji se u zavisnosti od spoljnih faktora
tokom života mogu razviti u zilion mogućih varijacija. Kao male,
roditelji nas uče metodom nagrade i kazne. Uradiš dobru stvar –
čokolada. Srećan si. Gurneš babinu iglu za pletenje u šteker – batine.
Kazna. Da naučiš da ne smeš, da zapamtiš zauvek.
Do treće-četvrte godine
se izgradi bazična ličnost svakog čoveka, nesvesno upijamo moralne
principe i zakone, tako da većinu sranja koju zagovnamo kao odrasli
možemo pripisati lošoj instalaciji sistema u detinjstvu. Ali kad
odrasteš niko ne evaluira tvoja sranja u zavisnosti od tvojih početno
usvojenih premisa. Prepušten si svetu takav kakav jesi, dobar ili zao,
pametan ili glup, sistem ima svoj ustrojen poredak i na tebi je da
probaš da ne načiniš grešku. Ako načiniš, ti si škart. A škart se baca u
đubre. Škart se šalje na električnu stolicu ili doživotnu robiju. Prema
škartu se odnosimo sa dubokim prezirom, mrzimo njegovo postojanje i
činimo sve da neutrališemo njegov nesnosni smrad. Najbolje da sam
nestane, da se ubije jer je jednostavnoi škart i ne treba nam. Nažalost.
Kaznena politika pravosudnog sistema se zasniva otprilike na 2
principa: prevencija daljih zločina i proces rehabilitacije. Teorijski
idealno. U praksi to izgleda ovako: lik siluje ženu – osude ga na 3
godine – u zatvoru ga tuku ko konja, dave u mokraći i jebu u dupe –
posle godinu i po Nikolić ga amnestira zajedno sa još 1000 kriminalaca –
posle 6 dana od izslaska iz zatvora lik opet siluje ženu – osude ga na 5
godina – u zatvoru ga opet kolege natačinju na kolac, čuvari gledaju i
smeju se, viču EVRI GO EVRI GO
kad 10 zatvorenika počne da ga gengbenguje – lik odsluži kaznu, izađe i
posle 7 dana siluje nepokretnu babu i ubije troje ljudi.
I tako traje
ciklični proces radnji sve dok se ne pretvori u vreću mesa i kostiju
lišenu bilo kakve konekcije sa realnošću i ne ugine negde u zatvorskom
krugu kao poslednja strvina. Prevencija fejlovala, od rehabilitacije ni
traga.
Zašto ne bi moglo drugačije? Zašto prevencija i rehabilitacija ne bi
bila dva paralelna procesa? Zašto država ne bi odvojila deo budžeta koji
upumpava recimo u sistem odbrane (od čega više jebeno?) i ne zaposli
veći broj ljudi koji će se na adekvatan način brinuti o zatvorenicima i
pokušati da za vreme izdržavanja kazne promene deo njihove svesti i
načine ih potencijalno prihvatljivim članovima društva? Zašto svaki
drugi zatvorski čuvar reketira zatvorenike i deluje kao da mu je životna
želja da postane čuvar u Gvantanamu? Da li bi bilo moguće da konačno
shvatimo da biti čovek znači imati šansu da učiš celog života čak i ako
teško grešiš? Da li bi bilo moguće da se obrazovni sistem promeni iz
korena jer je odavno zastareo i kao krajnji produkt izbacuje
potencijalnog prevaranta nateranog da štreba a ne čoveka osposobljenog
da misli? Da li naš ministar obrazovanja može na sednici Vlade da isuče
kitu, lupi njome o astal i traži veći budžet za obrazovanje. I ministar
posle njega kad ovaj ne uspe. I onaj posle. I onaj posle onog posle.
Jedan će uspeti. Jednom ćemo valjda i mi imati Vladu koja će da ukapira
da je ulaganje novca u obrazovanje zapravo najveća ušteda budžeta, veća
od svih smanjenja plata i penzija i dizanja cene struje.
Možda ne odmah,
ali na duži rok svakako. Kvalitetan odnos prema deci sutra će stvoriti
kvalitetne odrasle ljude. Taj kvalitetan i moralno prosvetljen čovek će
svakako imati manju verovatnoću da sutra napravi zločin i završi kao
škart. Onaj ko ipak napravi zločin će dobiti kolektivan i zaseban
program rehabilitacije u ustanovi gde mu čuvar neće pišati u usta a gde
ga drugi zatvorenici neće silovati grabuljama, već će sve biti pokušano
da se taj osposobi i postane neko ko može da doprinese društvu a ne da
15 godina u zatvoru jede besplatno na račun poreskih obveznika, izađe iz
zatvora i ponovo uradi još goru stvar.
Zato je najlakše ubiti ubicu. Za ovim aktuelnim verovatno i niko ne
bi žalio sem članova njegove porodice. Direktnu egzekuciju će svakako
izbeći, međutim, za njega je život na skoro svaki način sem bukvalnog
završen, ali možda će jednog dana potencijalni ubica neke druge
devojčice biti sistemski mnogo ranije sprečen u svojoj suludoj ideji pa
će i on i devojčica nastaviti da žive normalnim životom, baš onakvim
kakvim nije mogao da živi Bruks Hatlen. Ubijanjem ubijanja se ne prekida
ubijanje.