Toliko mnogo bi imalo da se kaže o Veselinu Masleši, o njemu kao čoveku i političkom radniku, kao misliocu i kao borcu, o Masleši čijom je smrću, kako je rekao Milovan Đilas, “nestala jedna od najumnijih glava Jugoslavije, jedna od najsvetlijih i najznačajnijih figura našeg javnog života”, o njemu i o tome zašto je praznina koju je za sobom ostavio zaista tako ogromna, tako strašna.
Toliko bih mnogo hteo da kažem o Vesi, divnom čoveku i dragom, jedinstvenom drugu, o njemu i o tome zašto je on zaista, u punom, u najstrožijem smislu te reči, nezaboravan. Povodom jednog takvog života i takve jedne smrti, toliko bi se moglo, moralo reći o njihovom značenju i njihovoj veličini, o smislu koji takvi izvanredni ljudi, kakav je bio Veselin Masleša, daju ljudskom životu uopšte, i ljudskoj smrti. Ali ljudi su i suviše mnogo govorili o životu i smrti, i suviše često, i suviše lako upotrebljavali velike reči, i kao da su ih istrošili, osiromašili. I kako sada tim pohabanim rečima izraziti sve to što traži izraza?
Primerno je značenje Maslešinog života, i simboličan je i rečit smisao njegove smrti. Tog izvanrednog čoveka, ne samo izuzetno umnog i vrednog, nego i neobično plemenitog, čovečnog, dobrog, proganjale su čitavog života, hapsile i mučile policijske hijene u ime nacije, tobože, i države. A ubili su ga Nemci, u svojoj divljoj ofanzivi protiv onih koji su jedini ustali da brane svoju naciju, koji su jedini spasli, obnovili, stvorili ovu državu. Ta smrt, kao i smrt tolikih hiljada drugih našili partizana palih u ovoj svetoj narodnoj borbi za slobodu, jednom tragičnom, ali veličanstvenom logikom završava, kruniše jedan život sav posvećen, sav predan slobodarskoj borbi za narod, za njegovo dobro. Između tog života i te smrti postoji jedan čist, idealan sklad, kristalno jasan i svetao baš u svojoj mračnoj, teškoj dramatičnosti, tragičan i potresan baš u toj svojoj savršenoj logičnosti. U tom njihovom skladu, u njihovom harmoničnom jedinstvu leži njihov puni smisao, njihova bolna i zračna lepota.
Čistota njegovog srca i njegovog uma, plemenitost njegovog čitavog bića, dobrota njegova i dubina njegove čudesno bistre i brze misli, njegova nesebičnost i hrabrost, njegova pravednost, bogatstvo njegovog znanja, neumornost u radu, i ona totalna odanost slobodi, napretku i sreći naroda, ta prava “istinska služba” onome što na svetu najviše zaslužuje da se nazove dobro, — sve su to samo neki od elemenata koji sačinjavaju dragocenost, veličinu i nezamenljivost Maslešine ličnosti.
Bio je to jedan vanredan, neumoran politički i kulturni radnik, koji je u svom kratkom životu, gubeći toliko vremena na glupe poslove koje je morao da radi da bi živeo, stigao da prouči jedan ogroman ekonomski, sociološki, istoriski, kulturno-istorijski i filozofski materijal, da prevodi i rediguje knjige, da svrši fakultet, da uređuje listove i časopise, da napiše jedan ogroman broj članaka i studija, — od kojih su neke, a prvenstveno knjiga o “Mladoj Bosni” (nedavno objavljena u izdanju “Kulture”), najbolje što imamo u oblasti stvaralačke primene dijalektičke metode na jedan konkretan primer iz naše istorije, — i još da aktivno, legalno i ilegalno, politički deluje, publicistički i organizatorski, i još da uvek nađe vremena da bude prisan i veran drug. To je bio duh sav od života, od kritike i od ljubavi u isti mah, uvek budan, čovek mio, srdačan i duhovit, za koga klonuća i sivihr morbidnih časova u života nije bilo, tako nesebične i tako čiste prirode da su mu svi sitni lični problemi, zamorni psihološki zapleti, egocentrične griže sujete ili zavisti, za navek ostali tuđi i nepoznati.
Čoveka takvog kova i takve intelektualne vrednosti, i takve moralne lepote, čoveka koji je ne samo za svoje drugove nego i za sav svoj narod, za društvenu zajednicu, za progres ljudski uopšte bio i mogao biti samo od ogromne koristi, proganjala je bez milosti i bez stanka vlast stare Jugoslavije. Treba li da se setimo u kakvoj smo aleksandrovski apsanskoj državi, pod kakvim smo kundačko-agentskim režimom živeli? Pogledajmo tada samo ovih nekoliko godina iz biografije Veselina Masleše: 1927. uhapšen u Osijeku i proteran u Banju Luku (tada je imao dvadeset i jednu godinu); početkom 1929. uhapšen u Beogradu i proteran u Banju Luku, pa vraćen policijski u Beograd, gde, pod istragom, ostaje sedam meseci u zatvoru, a zatim je opet proteran u Banju Luku; 1930. traži ga zagrebačka policija da odleži petnaestodnevnu policijsku kaznu: 1932. uhapšen i leži četrdeset dana u zatvoru; 1933. hapšen dva puta i leži nekoliko meseci u zatvoru; 1934. uhapšen i leži tri meseca u zatvoru; 1935. uhapšen i leži dva i po meseca u zatvoru; iste 1935. ponovo uhapšen i leži šest meseci u zatvoru; krajem 1936. uhapšen i leži šest meseci u zatvoru; početkom 1939. uhapšen i leži pet meseci u zatvoru; 1940., kada su i u Jugoslaviji, koja je tada bila zemlja kneza Pavla, Cvetkovića i Mačeka, uvedeni koncentracioni logori, Masleša je primoran da pređe u ilegalnost i da se sedam meseci krije…
Nekoliko meseci kasnije došlo je do hitlerovske navale na tu zemlju koja je glavnjačom i volovskom žilom nagrađivala baš one koji su joj, prvi ako ne jedini, mogli biti ponos i čast. One koji su u danima kad se u sramoti i truleži raspalo sve što je bilo samo kulisa jedine tamnice, a ne država, i ne vojska, i ne nacija, one koji su jedini na delu pokazali ko ume, ko sme da voli i da brani ovu zemlju, pravu nezavisnost prave ove zemlje, njenu slobodu, njenu slavu.
Mislilac i kulturni radnik, marksista i partijski borac, čovek kome je uistinu na levoj strani grudi kucalo srce pravog čoveka, šta je drugo, pred navalom fašizma, u životnoj negaciji te negacije života, mogao postati Veselin Masleša do partizan? Partizan. To je ta reč kojom možemo, čistom i neistrošenom, blistavom, da dostojno pozdravimo mrtvog druga Vesu Maslešu, odavde sa ove rumene obale novog života, koja je iz partizanstva izrasla kao što rastu koralni sprudovi, spasonosna, ponosna, čvrsta. Izronili smo iz ludog vrtloga u moru guste crne lave rata i ropstva. Ovde počinje kopno, naše kopno spasenja i budućnosti, stvoreno blagodareći partizanima, i samo partizanima. Najlepša reč. Tim blistavija, tim čistija, što su je više klevetama pokušali da uprljaju.
Partizan Veselin Masleša nije nam se vratio. Ostavio je, dao je svoj život i on, za ovo: da danas imamo čvrsto tle pod nogama. Kopno je pred nama, ono o kome su sanjali dobri, za stvarnost vezani sanjari, kakav je i Masleša bio, oni koji su i svojim snom kao i svojim delom umeli da grade, da svetle, da vode. Sad treba zakoračiti pravo tom zemljom budućnosti. U Masleši smo izgubili, svi mi, ne samo jednog od onih ljudi kojima prvenstveno dugujemo svoj spas, nego i čoveka koji bi i danas bio među onima za koje pouzdano znamo da nas tim pravim i svetlim putem budućnosti vode.
Drug naš, plemeniti, umni, živi, čovečanski Vesa, koji je tako prodorno umeo da misli, tako ubedljivo da govori i tako veselo da se smeje, koji je znao da ostane tako jednostavan i tako topao i kada je bio kritičan i podsmešljiv, sjedinjavao je u sebi toliko lucidnosti, toliko kritike, toliko oštrine duha sa toliko velikodušnosti i osećajnosti. Ali neljudi su ga ubili i nikada ga više neće biti među nama. I to njegovo odsustvo biće tu, uvek prisutno, kraj nas, u nama. Nisu svi mrtvi tako verni.
Tiha je i sveža noć, vedra, mirisna junska noć nad zaspalim, slobodnim Beogradom, nad Evropom u kojoj je najzad savladana zver, u kojoj je najzad pobedio mir. Sedim u onoj istoj sobi u kojoj sam poslednji put video Vesu. 27. marta 1941. uveče, umornog i vedrog, nasmejanog, neumornog. Tako je vidovito predosećao, predviđao, čega sve taj dan neminovno mora biti znak i početak. Govorio je sa vatrom u radosnom uzbuđenju, svojim tako svojstvenim, brzim i preciznim, pomalo isprekidanim načinom govora, smejući se, zastajući da bi ponova zapalio svoju lulu od koje se nikad nije razdvajao… A sada ga više nema, njega koji je tako voleo da živi, blag usred surovosti, otporan i nesalomljiv u toj svojoj blagosti. Tačno pre dve godine, jedne junske noći, koja nije bila kao ova tiha, ni kao ova spokojna i široka, u tamnoj šumi na obali Sutjeske, pod rafalom nemačkih mitraljeza, nestao je Veselin Masleša.
Pao je te noći i on, usred te mitske, u istoriji jedinstvene borbe koja se vodila da bi ti mitraljezi najzad prestali, da ubijaju ljude čije je srce svetio kao što je bilo njegovo, da noć najzad više ne bude tako gusta i tako opaka kao ta noć nad šumom na Sutjesci. Ne možemo nikada da zaboravimo da su se ljudi kao on, u svakom danu svoga života i u samom času svoje smrti, dragovoljno žrtvovali, da bi ova junska noć, ovakva, slobodna, ljudska, puna zvezdanog obećanja, mogla da bude.
Živeo sam, u vreme te borbe, sa ove strane ognjene granice, ovde gde su se svakodnevno izmišljale sve podlije klevete protiv partizana, i slušajući ih, mislio sam, uvek, konkretno, i na Veselina Maslešu, video sam sa one strane, kako se smeje njegov lepi, pametni i pošteni lik. I njegovoj uspomeni dugujemo bar to, da budemo verni, sada kada ona pobeđuje, stvari za koju je on živeo i poginuo, stvari kojoj je on bio nepokolebljivo veran onda kada je ta vernost bila najviša svest, odricanje i hrabrost od svakog trenutka. I da ne zaboravimo kakvom je cenom plaćen ovaj, tek sada omogućen, smisao života koji nam predstoji. I da budemo neumoljivi prema svima neprijateljima tog smisla, prema svima saučesnicima u onom ogromnom kompleksu fašističkih zločina čija je jedna od žrtava bio i Veselin Masleša.
Da budemo strogi prema sebi kao što je on bio, i strožiji prema drugima nego što je on, u svojoj plemenitosti, umeo da bude. Da njegova smrt, i smrt hiljada i hiljada drugih svesnih heroja ne bi bila uzaludna. Osvetiti Veselina Maslešu znači ostati veran njegovoj vernosti i neosvetoljubivosti. Budućnost će naša biti od čovečnosti i od bratstva ako budemo, strogošću i neumoIjivošću, dijalektički dosledni blagosti i velikodušnosti plemenitog, čovečnog Vese Masleše.
14. juna 1945.
*Tekst objavljen u Politici,15. Juna 1945. godine