Ova lipa raste u jednoj dolini Bakonija, tamo gde se dolina sužava s
južne strane, gde iz boka brda strše stene, deset-dvanaest tona teške.
Seme je palo između dve stene. Dok je deblo dosegnulo širinu koju su mu
stene dopuštale, moglo je rasti gotovo bez prepreke. Ali to nije dugo
trajalo. Onda se lipa napela u stene i razmaknula ih. Sada se na nju
srušila odozgo stena poput kuće i pokrila je. Lipa se izvukla. Korenjem
se uhvatila u donje kamenje i počela stenu gurati prema gore. Rasprsnula
je kamenje koje joj je ležalo na putu.
Na dva mesta, tik do debla, pale su zbijene mase veličine stola.
Stablo ih je svojom korom prekrilo, razlilo se po njima poput žive lave i
jednostavno je progutalo dvije zbijene mase. Razmrvilo je stene ispod
tako da ih je korenjem obuhvatilo i pritiskivalo poput goleme zmije, dok
se nisu ugušile, odnosno raspale na komade. Smrtnim je pritiskom, koji
je trajao godinama, istisnulo iz njih svaki otpor.
Sada lipa ima tri korena širine struka. Jedan, nakon više zavijutaka
koje čini između gromada stena, neposredno prodire u bok planine. Drugi
se koren grana na četrdeset-pedeset izdanaka, užasna šaka s pedeset
prstiju, od čijeg dodira zastenje gromada stene. Treći je koren napola
gol jer se kamenje osipalo uokolo, voda je isprala zemlju i korin je
poput creva koja ispadaju iz rasporene utrobe. A iznad, stremi prema
gore, u prostor, četverokatno ravno deblo, širine tri čoveka, povlačeći
za sobom mnogo svojih grana i svog lišća te živi poput besmrtnog smeha.
Bilo bi dobro znati što je ova lipa, dok je još bila seme, mislila o
sebi. Htela je postati pravilna i razmerna, poput svih stabala, idealno
stablo, poput svakog bića – idealno biće. Ali nije bila sanjalica.
Stiene bi smrvile sanjalicu. Nije bila ni luckasta. Luckasti bi od
nestrpljivosti već pobjegao. Pobeći znači zanekati sudbinu. Sudbinu
zanekati znači biti slab. Biti slab znači biti pobeđen.
Mogu se videti takva sanjarska stabla koja zatvorenih očiju misle o
životu kojeg nigde nema. Stabla uznemirena lica, potonula u skrivene
zadovoljštine. Život im je previše loš, ne zato što je loš, nego jer je
lakše izmišljati; kao da se zagrize u vlastitu sudbinu, kao što
grabljivica zagrize meso, kao što puzavica uguši u mračnom zagrljaju sve
čega se dohvati. Mogu se videti luckasta stabla koja poput bezumnika
svijaju svoje grane i nerazumnim pokretima strše, izvode neprikladne
plesne pokrete, ironiziraju sebe jer se ne slažu sa sobom. Postoje
patetična stabla, ima mrkih, osamljenih. Ima stabala idiota, opscenih,
perverznih, glupih stabala. Konačno, lica stabala ne mogu se pogrešno
shvatiti.
Lipa iz Koloske herojsko je stablo. Nije lepo, ali životna snaga
nigde nema takve veličanstvenosti – ni u Homera, ni u kipovima, ni u
betovenovskoj glazbi, ni u ničeanskoj filosofiji, ni u cesarskoj
sudbini. Ta nema bitka koju je sama bìla sto pedeset godina tu, na
nepovoljnoj padini, usred žestokih kiša, ujedanja vetrova i odrona
kamenja, među golemim gromadama, u uskom grlu doline.
Trebala se napeti, izgubila je oblik, trebala se nagoditi, nije
smela biti milosrdna ni trena; okrutnom mirnoćom, predviđanjem,
izdržljivošću uspela je neprestance rasti, i danas, kada je već
pobedila, nadišla svoju borbu, naborana, istrošena, obogaljena, ume se
smejati, zdravo se smejati. Nakon svega, što bi joj iko još mogao reći o
životu čemu se ona ne bi smejala?
Čime joj mogu zapretiti?
Čega se još može bojati?
Može li se s njom dogoditi nešto od čega strašnije nije već doživela i svladala?
Šta znači umreti?
Što znači bojati se smrti?
Više se ne boji. Nikad, ni za trenutak nije bila sretna, ali se
smeje onima koji je zbog toga žale. Ne poznaje obilje. Počinak samo iz
snova. Mir joj je nepoznat. I ne zna da postoji bogatstvo.
Udobnost?
Šta je to?
Mršavo, visoko, žilavo, očeličeno biće. S okorelošću zlotvora i obazrivošću mudraca.
Da je čovek, živela bi život poput Atile ili Džingis-kana, ali bi
jela poput Gargantue i smejala se poput Falstafa, te tako mirno ubijala
poput Bordžije.
Da je životinja, imala bi kraljevske osobine lava, krvoločnost
tigra, snagu udava, mir slona, žilavost divokoze i sigurnost orla.
Da je pesnik, pisala bi takve pesme da bi se zapalio papir.
Da piše muziku, planine bi plesale. Da ljudi danas imaju osećaj za
veličanstveno, ovo bi stablo imalo sve[tenika, mladog vitkog momka koji
bi pevao i žrtvovao mu, u sjajnim bi letnjim jutrima stajao ispred
njega, klanjao se i uzvraćao mu smeh.
. . .
Prisećam se života kad sam mogao snatriti o budućnosti, živeti korak
unapred. Bilo je vremena za jučer i za sutra, za planove i za želje, za
pokušaje i pogreške. Bili su to, naravno, sasvim lični snovi. Želeo sam
jako, snažno i daleko, razbacivao sam se odvažnošću i htenjem da
ostvarim sebe, postanem taj Ja, dozovem onog pravog i jedinog mene…
ah…
Kakva je lakoća bila tada i patiti i plakati i mrziti i voleti.
Padati i dizati se. Kako je lako bilo sebi raditi svašta i od sebe
raditi bilo kog. Kako je tek lako bilo reći nešto i ne utopiti se u
močvari banalnosti. Odviše lako.
Sada, kada žrvanj života melje neumitno snažno – postajem tiši. Ona
lakoća stropoštala se do nogu poniznosti; postala težom. Nikakve krive
reči više nema. Neodlučnog poteza. Više se ne radi o meni. Nosim život
kao ranjenika na rukama kroz pustinju a imam vremena samo toliko da
nađem vodu.
Moje ruke sada govore. Ja ćutim. Život počinje brigom o drugome.
. . .
Neko izvesno vreme je prošlo te sad mogu sa određenim samopouzdanjem tvrditi kako sam odnos sa sobom – izgubio.
Dalek sam sebi. Daleko sam sebi ja. Daleko su drugi. Daleko su
svetovi. Daleko su odmakle želje. Daleko je entuzijazam splasnuo i
daleko su sećanja rasprsnuta. Daleko je i budućnost odmakla. I sve ono
što je nekoć u meni tako živo plamtelo danas je tako daleko i strano
postalo. Jedino ona koja nikad stvarno nije bila tu, još uvek ostaje
neposredno blizu.
Tekst je preuzet sa bloga Hiperboreja