Za početak, zamolila bih sve zainteresovane strane – novinare,
naučnike, kvazinaučnike, lekare, patriote, političare, itd., da kada
misle na organizme u koje je nekom tehnikom genetičkog inženjerstva
ubačen neki novi ili modifikovan gen, njih ne nazivaju „genetski
modifikovanim“, već „genetički modifikovanim organizmima“ (GMO). Ne radi
se ovde o cinculiranju i jezičkom čistunstvu, već o bitno različitim
značenjima ovih prisvojnih prideva. Naime, danas se u biologiji, ali i u
svakodnevnom životu (posebno u engleskom jeziku), koristi mnogo reči
koje potiču od istog starogrčkog korena – gen-/gon-, ili genesis, reči
koja se odnosi na početak, poreklo, nastanak, a od koje su se naknadno
razvili brojni pojmovi poput genus (rod), gen (jedinica nasleđivanja),
ili genetika (naučna disciplina), pa i genocid i slični pojmovi.
Etimološki, dakle, brojne reči jesu istog porekla, ali su se danas
razudile i dobile vrlo specifična značenja. U tom smislu, pridev
„genetski“ nastaje od pojma „geneza“, a odnosi se na poreklo ili
postanak, dok pridev „genetički“ koristimo uvek kada mislimo na
nasleđivanje i genetiku. Ukoliko želimo da naglasimo da se radi o genu
kao naslednom činiocu, možemo još iskoristiti i pridev „genski“, ali
svakako nećemo pogrešiti ako kažemo „genetički“ jer je to širi pojam i
podrazumeva različite nivoe nasledne varijabilnosti ili modifikacija.
Ovde moram naglasiti da se u Rečniku srpskoga jezika Matice srpske
značenja reči geneza i genetika donekle izjednačavaju, a samim tim i iz
njih izvedeni pridevi, iako se prednost daje tumačenju kakvo sam ovde
opisala (prema redosledu značenja). Konačno, ako su pojmovi stručni,
onda se struka mora pitati i o preciznoj upotrebi reči.
Zašto mi je uopšte važno korišćenje reči u ovom slučaju? Kao prvo,
ispostavilo se da mnogo studenata biologije gleda televiziju, a poneko
čita i novine, zbog čega su i sami usvojili ovu pogrešnu terminologiju u
oblasti u kojoj bi morali postavljati standarde, kako jezičke, tako i
svake druge. Biologija je nauka, a nauka podrazumeva preciznost u radu, u
definisanju i upotrebi pojmova. Jasno je da se GMO odnosi na upotrebu
tehnologije koja manipuliše genima, a ne poreklom organizama, zbog čega
je termin „geneza“ (a samim tim i genetski) potpuno pogrešan. Konačno,
moram naglasiti da se malo toga pametnog o GMO može čuti od ljudi koji
govore o „genetski“ modifikovanoj hrani, što samo potvrđuje moje
stanovište da pojmovna zbrka odražava duboko nerazumevanje onoga o čemu
se govori.
Razmišljala sam dosta o razlozima zbog kojih se u mnogim brošurama,
knjižicama ili pamfletima o štetnosti GMO evolucioni biolozi navode kao
vrhunski neprijatelji zdravlja naroda i veliki podržavaoci „genetskog
trovanja“ ljudi. Ozbiljnosti radi, odbacićemo zavereničke tvrdnje da su
(evolucioni) biolozi plaćenici biotehnoloških trovačkih kompanija i da
su lični finansijski interesi razlog laganja i prikrivanja „prave
istine“. Evolucioni biolozi teško da bilo koga zanimaju, bilo gde u
svetu, jer je ta družina previše mala da bi bila uticajna. Na kraju
krajeva, da se biolozi pitaju ne bi se u Srbiji toliko rašireno govorilo
o „genetskim“ modifikacijama, već bi se koristila ispravna
terminologija (oprostićete mi na ponavljanju ovog problema, ali zaista
me previše nervira).
Pravi razlozi za navođenje evolucionih biologa u celoj ovoj priči
jesu, u najširem smislu, metafizičke prirode. Evoluciona biologija
zasniva se na ideji promene, odsustvu statičnosti sveta, a to u
biološkom smislu podrazumeva dugi kontinuitet genetičkih modifikacija
populacija i vrsta organizama. Možda je najbolju definiciju evolucije
dao Darvin koji je za ovaj proces koristio opis „poreklo sa
modifikacijama“. S druge strane, konzervativni pristup životu
podrazumeva status quo i normativno se određuje prema svakom procesu u
odnosu na to da li i u kojoj meri utiče na okoštalo stanje. Takav pogled
na svet, najjasnije oličen u religiji i njenoj romantičnoj i setnoj
opredeljenosti prema prošlosti, u velikom je sukobu sa evolucionim
svetonazorom i zbog toga se sudar ovih svetova može očekivati po svakom
sličnom pitanju. Ukratko, konzervativnost (ili konzervisanost)
podrazumeva da se datost ne sme menjati jer ono što nam je dato potiče
od boga (dakle, vrste su nepromenljive, savršene, direktno dizajnirane
odozgo i smišljene s posebnim planom) i ništa nas ne bi smelo izbacivati
iz te teleološke ravnoteže.
Toj neupitnoj datosti pridružuje se čak i nauka u glavama mnogih
ljudi. Koncept gena, nerazumljiv velikom delu stanovništva, dobija skoro
mistična značenja i efektivno zamenjuje koncept boga u percepciji
sveta. Često se može čuti da smo ovakvi ili onakvi zato što imamo takve
gene; sudbina nam je određena „voljom gena“ i na nju možemo uticati isto
koliko i na „volju boga“ – dakle, nikako. Savremena biologija ne
negira, naravno, značaj gena u formiranju raznoraznih svojstava živih
bića (o čemu će biti reči i kasnije), ali sasvim razume dve stvari:
Prvo, geni ne lebde u vazduhu već su delovi mnogo većih sistema koji će
učestvovati u formiranju osobina bića kroz međusobne interakcije i u
kontekstu životnih sredina u kojima se organizam razvija. Drugo, geni i
njihovi efekti nisu nepromenljivi i tako bejaše od početka života…
Strepnja od nepoznatog jeste važan psihološki momenat koji nas često
opredeljuje ka ustaljenom i poznatom, bila to „volja boga“ ili „gena“,
sasvim svejedno. A GMO jesu strašne nepoznanice…
Istina je, međutim, da verovatno ništa u svom životu niste pojeli a
da nije bilo genetički modifikovano. Biotehnologija, primena svake
tehnologije na biološke sisteme kako bi se modifikovali produkti i
procesi u živim bićima, nastala je pre više od 10.000 godina, kada je
začeta praksa kultivisanja biljaka i životinja za masovno gajenje i veće
prinose. Svaka biljka koju kupite na pijaci nastala je od divljeg
pretka koji je vekovima veštački selektovan. Od divljeg kupusa, na
primer, nastalo je povrće toliko različito, i po izgledu i po
nutritivnom sastavu, da ga danas razdvajamo u sasvim odvojene grupe –
kupus, kelj, karfiol, brokoli, itd. Biranjem jedinki sa najpovoljnijim
karakteristikama, čovek je genetički menjao buduće generacije
kultivisanih sorti biljaka i rasa životinja, ponekad u tolikoj meri da
danas, korišćenjem savremenih metoda molekularne biologije, možemo jasno
utvrditi koje su genetičke modifikacije bile ključne za pojavu tako
različitih fenotipova. Ne zaboravimo hibride kukuruza i raznih žitarica
napravljene kontrolisanim ukrštanjima u raznoraznim institutima kojih je
i u Srbiji oduvek bilo i čijim smo se uspesima dičili decenijama.
Genetičko inženjerstvo je moderna biotehnološka grana koja, za
razliku od tradicionalnih, koristi molekularno biološke tehnike
(tehnologiju rekombinantne DNK) da, umesto indirektno putem
kontrolisanih ukrštanja, direktno manipuliše genetičkim sastavom jedinki
uvođenjem novih gena, modifikovanjem ili eliminisanjem postojećih gena u
genotipu. Načini na koje se to radi preuzeti su iz prirode; drugim
rečima, nauka „plagira“ prirodne mehanizme. Što više znamo o molekulskim
procesima, biotehnološke mogućnosti logično postaju veće. Na pitanje da
li takve upotrebe mogu biti štetne, dve struje – konzervativna i
naučna, daće različite odgovore. Za ove prve, odgovor je paranoično
pozitivan u samom startu jer iz okoštale perspektive svaka promena
predstavlja nelagodnu nepoznanicu. Oni koji nauku razumeju,
opredeljivaće se spram konkretnog slučaja a zasnovano na ozbiljnim
istraživanjima. O dobrobiti i potencijalnoj šteti koja može uslediti od
genetički modifikovanih organizama, govorićemo u nastavku. Na ovom mestu
bilo je bitno naglasiti da danas ne radimo ništa suštinski novo, tj.
ništa što nismo radili „od kako je sveta i veka“; jedina razlika je u
upotrebi novih tehnologija. I još nešto, bez biotehnologije ljudska
vrsta bi verovatno zauvek ostala na nivou zajednica lovaca-sakupljača
koje nomadski špartaju svetom u potrazi za plenom ili pokojim zrnom i
plodom. Biološki, teško je zamisliti da bi se bez gajenja domaćih
biljaka i životinja ljudska društva i kultura, kakve danas poznajemo,
uopšte mogli formirati.
Korist i šteta od GMO
Ja bih ovu priču započela od koristi koju možemo očekivati ili smo
joj već svedoci. S mog stanovišta, stvari su previše uzbudljive da bismo
ih a priori otpisali. Oponenti genetičkog inženjerstva nikada ne navode
najupečatljiviji i nesporan primer dobrobiti koju je genetička
modifikacija donela čovečanstvu. Naime, do pre nekoliko decenija oboleli
od dijabetesa su u svojoj svakodnevnoj terapiji koristili insulin
izolovan iz pankreasa krava i svinja. Iako je ovo bio jedan od odličnih
primera zajedničkog evolucionog porekla nas i drugih sisara, usled kog
životinjski insulin obavlja funkciju i u ljudskom telu, bilo je jasno da
je njegova efikasnost ipak manja u odnosu na ljudski protein – tokom
evolucije nakupile su se i neke genetičke razlike između sisarskih
vrsta. Čitava stvar je rešena upravo upotrebom tehnologije rekombinantne
DNK. Ljudski gen za insulin ubačen je u genom kvasca ili bakterije i na
taj način postalo je moguće proizvoditi ogromne količine efikasnijeg
insulina. Ujedno, tehnologija proizvodnje postala je neuporedivo čistija
i jeftinija.
Danas postoje brojne genetičke modifikacije životinjskih vrsta koje
imaju za cilj razvoj animalnih modela za različite bolesti ljudi kako bi
se bolje razumeli molekulski i fiziološki uzroci oboljevanja,
unapredila njihova terapija, ili se dobili terapeutici u formi
životinjskih produkata.
GMO postaju zanimljivi za širu javnost polovinom osamdesetih, kada
su se pojavile ideje da se genetička modifikacija može upotrebiti i u
proizvodnji hrane sa ciljem povećanja prinosa, smanjenja gubitaka, pa i
poboljšanja nutritivnog kvaliteta i dodavanja vitamina i farmaceutskih
(terapijskih) jedinjenja. Do danas, najviše eksperimenata i
komercijalnih primena vezuje se za biljne kulture. Postoji zaista mnogo
primera konkretnih gena koji su iz nesrodnih vrsta uneti u genome
paradajza, kukuruza, soje, krompira, pirinča, itd. Bez preteranih
detalja o imenima ovih gena, reći ćemo samo da se najveći broj njih
odnosi na mogućnost povećanja rezistencije i/ili tolerancije na
pesticide sa idejom da će hemija koja se primenjuje na njivama ubijati
korov i štetočine a ne konkretnu biljnu kulturu. Takođe, geni za
otpornost biljaka na insekte umanjili bi korišćenje insekticida.
Zagovornici ovakve primene genetičke modifikacije navode da bi takve
njive, pored neuporedivo većih prinosa, bile manje štetne za životnu
sredinu (manja kontaminacija zemljišta, podzemnih voda i vazduha) usled
smanjene potrebe za višestrukim prskanjem ovih kultura. Dodatno, takvi
plodovi bili bi manje hemijski kontaminirani i, samim tim, pogodniji za
ljudsko konzumiranje.
U genetičkoj modifikaciji domaćih životinja postoje veoma različite i
zanimljive ideje. Na primer, u Argentini napravljena je Rozita,
transgena krava u koju su ubačena dva ljudska gena uključena u
produkciju mleka, usled čega je Rozitino mleko po nutritivnom sastavu
sličnije maminom mleku. Krava sa Novog Zelanda, pak, daje mleko sa
smanjenim sadržajem poznatih alergena. Proizvedena je i transgena svinja
koja ima mogućnost sinteze omega-3 masnih kiselina čiji se značaj u
ljudskom metabolizmu odavno poznaje.
Na osnovu ovog malog broja nabrojanih primera možemo reći da su
namere i namene sasvim pozitivne i neupitne. Gde onda leži problem koji
pokreće grupnu histeriju pri pomenu genetičke modifikacije?
Potencijalni horizontalni genski transfer (HGT)
Geni se, kao što znamo, uglavnom prenose sa roditelja na potomke i taj
proces možemo označiti kao vertikalni (transgeneracijski) transfer gena.
U prirodi, međutim, nisu nemoguće situacije u kojima se sekvence DNK
prenose između jedinki iste generacije koje mogu pripadati čak i
različitim vrstama, pa taj prenos označavamo horizontalnim. U ovom
procesu učestvuju neki vektori, npr. određeni virusi, koji imaju
sposobnost da „ugrabe“ delić genoma jednog domaćina, a zatim da ga,
nakon inficiranja druge jedinke, unesu i ugrade u njen genom. Ovo je
upravo, u grubim crtama, mehanizam koji se koristi i u genetičkom
inženjerstvu. Među bakterijama HGT je prilično čest i odgovoran je, na
primer, za evoluciju i širenje rezistencije na antibiotike u bolnicama.
Kod današnjih višećelijskih organizama u prirodi, HGT se dešava veoma
retko, prevashodno zbog veoma kompleksnih i precizno regulisanih genoma
koji ne mogu tolerisati ovakve dodatke i kod kojih su evoluirali brojni
molekulski mehanizmi zaštite genoma od stranih DNK. Ipak, komparativne
genomske studije jesu pokazale da je evoluciona istorija svih
višećelijskih taksona itekako bila obeležena razmenom gena između vrsta i
da mnoge osobine koje danas imamo potiču od takvih drevnih razmena.
Upravo ova mogućnost javlja se kao znak za uzbunu kada se govori o
GMO. Ako smo gen naterali da „prebegne“ iz jedne vrste u drugu, može li
to isto uraditi i nama kada pojedemo takav organizam? Ili, da li se geni
za rezistenciju na antibiotike, koji se koriste u transgenim biljkama,
mogu prebaciti u bakterije koje žive u našim ustima i crevima i na taj
način kompromitovati terapijsku vrednost antibiotika koje povremeno
koristimo? Ova pitanja, međutim, važe podjednako za svu hranu koju
uzimamo, bez obzira da li jeste ili nije genetički modifikovana[1] .
Ogroman broj faktora sprečava transfer, preuzimanje gena i njegovu
stabilizaciju unutar novog genoma. Za početak, hranu varimo, što
podrazumeva razgradnju svih makromolekula, uključujući i DNK. Neke
studije jesu pokazale da delovi funkcionalne DNK mogu preživeti do
tankog creva, pa čak i ući u cirkulaciju kod miševa, ali to i dalje ne
znači da će doći do njihove interakcije sa genomom ćelije. Za takvo što
neophodna je visoka homologija (sličnost) određenih delova DNK sa novim
genomom, prevazilaženje brojnih sistema zaštite od DNK uljeza i,
konačno, eventualno omogućavanje funkcionalnosti ubačenog gena. Da nije
tako, i samo genetičko inženjerstvo bilo bi neuporedivo jednostavnije.
Drugim rečima, to što ste pojeli hiljade kokošaka i tonu zelene
salate u svom životu nije vas učinilo genetički sličnijima kokošci, niti
ste stekli sposobnost fotosinteze budući da je transfer gena između vas
i hrane veoma malo verovatan. Pri tome, ne postoje validne naučne
studije koje bi ukazivale da sa GM hranom stvari stoje drugačije.
Argument po kome problem sa GMO leži u konzumaciji „strane“ DNK u hrani
(npr. gen iz kikirikija u paradajzu), jednostavno ne može držati vodu s
obzirom da je DNK u bilo kakvoj hrani za nas „stranac“ (osim ukoliko ste
ljudožder, a čak ni tada ne jedete sebi identičnu jedinku).
S obzirom da je DNK svih organizama, uključujući i bakterije,
hemijski ekvivalentna (zbog zajedničkog porekla svega živog na Zemlji),
potencijalni rizik od međusobne interakcije ovih DNK može zavisiti samo
od homologije delova sekvenci, a ne od porekla hrane u vašem tanjiru.
Upravo u ovom delu priče leži najveća odgovornost kreatora GMO.
Neophodno je uraditi detaljnu analizu potencijalne mogućnosti svakog
novougrađenog DNK fragmenta da prevaziđe sve navedene barijere i ubaci
se u naše genome, odnosno da po toj verovatnoći ovaj fragment bude
izjednačen sa bilo kojim drugim „prirodnim“ delićem genoma (budući da
vektorski virusi jesu uobičajeno sveprisutni). Ako je verovati
proizvođačima GMO, ovom problemu posvećuje se najveća pažnja u svim
istraživanjima.
Promene u nutritivnom sastavu hrane, alergeni i toksini
Pored željene promene u nutritivnom sadržaju hrane, ubacivanje,
izbacivanje ili modifikacija pojedinačnih gena mogu rezultovati
neželjenim promenama u hemijskom sastavu onoga što jedemo zbog
eventualnih neočekivanih interakcija između novog i starih gena u
genomu. Dodatno, pojavljuje se i pitanje da li transgeni organizam može
sintetisati supstancu koja predstavlja potentan alergen za neke ljude
ili čak ima toksične efekte. Ovde, dakle, ne govorimo o potencijalu
strane DNK da interaguje sa našim genomima, već o sadržaju onoga što
varimo i što nam je potrebno u metabolizmu svakog tela. Ovaj problem u
biologiji ima jače utemeljenje u poređenju sa prethodnim (DNK transfer)
jer se svodi na nutritivno pitanje. Opet, stroga analiza genetički
modifikovane hrane u ovom smislu, mogla bi sasvim lako rešiti pitanje
upotrebljivosti svakog konkretnog GM proizvoda.
Za sada, istraživanja na transgenim biljkama, posebno na soji,
pokazala su da varijacije u sadržaju nekih supstanci, kao što su razni
antioksidansi i blagotvorni estrogenski izoflavoni, nisu ni manje ni
veće u poređenju sa variranjima u nemodifikovanim sojevima. Dodatno, ove
varijacije zavise od uslova gajenja (vlage i kvaliteta zemljišta) bez
obzira da li se radi o GMO ili ne. Testiranje alergena pokazalo je da
ubacivanje jednog gena iz brazilskog oraha (2S albumin) u soju izaziva
alergijske reakcije kod ljudi koji su inače alergični na ovaj orah.
Slično tome, za jedan transgeni kukuruz sa ubačenim genom za neki
insekticidni protein pokazano je da može indukovati alergijske reakcije.
Za takve proizvode donete su uredbe ili da se ne mogu pustiti u promet
ili se dozvoljava upotreba samo za stočnu ishranu, a definitivno se
nameće potreba da se oni, ako se koriste u proizvodnji hrane, moraju
jasno označiti.
Što se problema toksičnosti tiče, različiti eksperimenti dolazili su
do kontradiktornih rezultata – od toga da GM soja ugrožava funkciju
jetre, pankreasa i testisa kod miševa, do potpunog odsustva neželjenih
efekata. Detaljan pregled eksperimentalnog dizajna u velikom broju ovih
studija otkrio je niz problema u samim postavkama istraživanja (npr.
odsustvo adekvatne kontrolne grupe miševa) ilustrujući visok nivo
subjektivnosti i uzavrele krvi dva suprotstavljena lobija – pro i kontra
GMO. Bez obzira na to što je najveći broj sasvim opravdanih zamerki u
naučnoj proceduri ustanovljen u eksperimentima ove druge grupe,
postojanje oponenata GMO u široj naučnoj zajednici predstavlja važan
korektivni element za budućnost čitave ove oblasti. Ako ništa drugo,
serija eksperimenata negativno opredeljenih prema GMO naterala je drugu
stranu da sprovede detaljna, korektna i opsežna istraživanja kako bi
dokazala upotrebljivost proizvoda. Dakle, efikasan regulatorni sistem na
nivou propisa i istraživanja više je nego potreban i kompetentne odluke
moraju se, opet, donositi od slučaja do slučaja.
Uticaj na druge vrste
Poremećaj u ekološkoj dinamici populacija različitih vrsta u okolini
obradivih površina jeste veliki problem koji izaziva poljoprivreda. Da
bismo na jednom mestu napravili njivu i povećali prinos, moramo
raskrčiti i uništiti prirodni ekosistem, a zatim prskati i polivati
raznim otrovima kako bi umrlo sve što ne želimo da tu raste i što
nazivamo jednim imenom – štetočine. Moramo razumeti da „štetočine“ jesu
vrste kao i sve druge, samo se nama ne dopadaju i ne želimo ih ni blizu
svojih interesa. U tom užasnom ljudskom ponašanju stradaju i neke vrste
koje inače ne bismo dirali, a efekat se suštinski ne razlikuje u
zavisnosti od toga da li gajimo GM ili klasičnu biljnu kulturu.
Uticaj GMO na „ne-štetočinske“ vrste prvi put dolazi u krupni plan
1999. godine kada je objavljen rad u kom se opasno smanjenje brojnosti
leptira Monarha, inače već ugrožene vrste, dovodi u vezu sa gajenjem Bt
kukuruza – biljne kulture u koju je ubačen gen iz bakterijske vrste
Bacillus thuringiensis, a koji ovom GM kukuruzu omogućava da sintetiše
insekticidni toksin. Smatralo se da takve kukuruzne njive na putu
migracija ovog leptira mogu ubijati veliki broj njihovih larvi. Novija
istraživanja, međutim, smanjenje brojnosti ove ugrožene vrste ne dovode
specifično u vezu Bt modifikacijom već sa raznoraznim insekticidima koji
se koriste i u klasičnoj poljoprivredi, kao i sa istrebljenjem mlečike,
uobičajenog domaćina larvi Monarha. Naime, mlečiku smatramo korovom,
dakle – štetočinom, i uništavamo je na svakom polju što dovodi do
redukcije povoljnih medijuma za razviće leptira. Noviji herbicidi vezani
za GM kulture, dakako, uništavaju sve, uključujući i mlečiku.
Jednom rečju, naša briga za očuvanje biodiverziteta ne sme se
odnositi isključivo na efekte GMO. To se često zaboravlja. Program za
zaštitu Monarh leptira, na primer, podrazumeva da se pored njiva,
nevezano za modifikacije, naprave površine sa mlečikom. Da li će jedan
pesticid imati manje ili više neželjenih efekata od zbira mnogobrojnih
herbicida i insekticida koji se primenjuju na klasičnoj njivi, ovde je
manje važno. Poenta cele ove priče jeste pronalaženje rešenja za svaki
poseban slučaj.
Bitka za profit
U ovom delu priče o GMO stvari su najprljavije i najbezočnije.
Sasvim opravdane zamerke velikim GMO kompanijama (npr. najčešće
pominjani Monsanto) odnose se na praksu koja se vodi težnjom ka tržišnom
monopolu i ogromnom gomilanju profita. Na primer, pravljenje GM biljaka
koje se ne mogu samostalno razmnožavati podrazumeva kupovinu semena
pred svaku sezonu sejanja. S druge strane, sterilnost ovih kultura može
se smatrati prevencijom za kros-polinaciju sa „divljim“ biljkama u
okolnim ekosistemima čime se smanjuje verovatnoća prenošenja „neobičnih“
gena u prirodne populacije. To se, naravno, pogodno poklapa sa
finansijskim interesima ovih kompanija. Takođe, totalni pesticidi na
koje su transgeni sojevi rezistentni kreiraju se za konkretne biljke i
vode vezanoj kupovini, opet povećavajući profit. Takva praksa, logično,
izaziva bes proizvođača klasičnih pesticida zbog smanjenja prihoda i
pokreće anti-GMO kampanje koje, nažalost, veoma često nemaju nikakvo
naučno pokriće.
U toj prljavoj borbi za profit, koja lako pronalazi vezu sa
ideologijama pomenutim na samom početku teksta, stradaju kompetentne
rasprave o pozitivnim rezultatima genetičke modifikacije. Da li smo
pronašli bolji način da nahranimo rastuće svetsko stanovništvo? Kako
ćemo upotrebiti svoja znanja da poboljšamo kvalitet života svih? Hoćemo
li u tome videti mogućnost da usporimo zagađenja životne sredine i
uništavanje biodiverziteta? Neoliberalne ideologije zasnovane na čistom
profitu ukaljale su svaku humanističku ideju, uključujući i čitavu
nauku.
Iako je, priznajem, teško zanemariti prljavštinu koja izvire iz
pitanja profita, ili bar neke od navedenih opasnosti, ja u GMO vidim
veliki potencijal za budućnost. Podrazumeva se da bi sveobuhvatni
kontrolni mehanizmi, vezani za kompetentna istraživanja efekata svake
konkretne modifikacije i poštenu legislativu, morali suštinski
upravljati tom budućnošću. Neophodno je, takođe, da svako od nas bar
donekle razume ono o čemu govori.
———–
Procenjuje se, na primer, da prosečna zdrava osoba u svojim crevima
ima oko 100 triliona korisnih bakterija. Takođe, postoje podaci da je
između crevnih bakterija kod čoveka prisutna vrlo visoka stopa
„prirodnog“ HGT. Jedan od najupečatljivijih primera jeste otkriće da
jedna od čestih bakterija ljudskih creva može da hidrolizuje složene
šećere koji se isključivo nalaze kod morskih crvenih algi. Bakterija iz
ljudskih creva je gene koji vrše ovu hidrolizu najverovatnije dobila od
morskih bakterija. Bakterije sa ovom sposobnošću nađene su isključivo
među Japancima; oni često koriste sirove morske alge u ishrani (nori u
sušiju) i na taj način unose morske bakterije u svoj organizam.
Tekst je preuzet sa Peščanika