Medijska situacija je u poslednjih nekoliko godina veoma složena. U uslovima izuzetne dostupnosti ogromnih količina informacija na internetu, mediji razapeti između imperativa kvaliteta i imperativa čitanosti, vrlo lako se odlučuju za ovaj drugi jer je, ipak, on taj koji donosi hleb na trpezu. Ipak, mora li to tako da bude?
Čitaoci su sada već dobrano naviknuti na besplatan sadržaj na webu. To je medije nateralo da prihode obezbeđuju prodajom banera koja, pak, diktira jurnjavu za što većim brojem klikova i čitalaca. U svetu, međutim, već neko vreme prihodi od prodaje oglasnog prostora nisu tako siguran izbor prihoda.
Američki New York Times i Washington post, kao i britanski Time, Financial Times, Sun, Telegraf i mnogi drugi već su uveli naplatu sadržaja na svojim portalima, uvodeći nas lagano u eru kada ćemo za sve kvalitetnije informacije moramo da plaćamo i na internetu. Baš kao što na trafici i dan-danas plaćamo za informacije odštampane na papiru, tržišni trendovi lagano nameću potrebu naplate sadržaja u elektronskom obliku.
Pitanje koje se, logično, nameće jeste koliko su čitaoci spremni da svakog meseca (ili na godišnjem nivou) spremni da izdvoje da bi čitali ozbiljnije, analitičke tekstove?
Primer francuskog portala Mediapart pokazuje da je moguće stvoriti finansijski održiv nezavisni medij, koji će se finansirati iz sopstvenih prihoda odnosno pretplate svojih čitalaca. Mediapart su 2008. godine osnovali novinari koji su ranije radili u Le Mondeu, na čelu sa nekadašnjim glavnim urednikom Le Mondea Edwy Plenelom. Edwy je vodio redakciju Le Mondea od 1996. do 2004. godine, ali je tada podneo ostavku zbog neslaganja sa nadređenima.
Za Mediapart priča o besplatnoj informaciji na internetu ne važi. Sajt svoj uspeh bazira na obimnim i ozbiljnim istraživačkim pričama (čija realizacija neretko traje i do godinu i po dana) i ne zarađuje ništa od reklama, već prikupljaju novac od pretplate.
Šestoro novinara osnivača uložilo je 60 odsto osnivačkog kapitala, Udruženje prijatelja sajta učestvuje sa 15 procenata, dok su ostatak dali spoljni akcionari. Ekipa je od starta ušla u realizaciju sa idejom da naplaćuje svoje usluge, a već posle dve godine sajt je imao oko 25.000 pretplatnika. Posle afera koje su razotkrili (Betenkur), broj pretplatnika se povećava za oko 400 dnevno. Pretplata košta devet evra mesečno (studenti i nezaposleni plaćaju pet evra), a pretplata na tri, šest ili 12 meseci je dodatno povoljna. Petnaest dana pristupa košta svega jedan evro.
Stvar deluje jednostavno: kada čitalac plaća informaciju, medij nema potrebu da se oslanja na bilo koji drugi izbor prihoda, što dalje znači da ne postoji niko koji bi mogao da diktira šta će taj medij i kako pisati. Nezavisnost u finansijskom i političkom smislu prednost je koju su mnogi francuski čitaoci bili spremni da plate. Zato na Mediapartu neće zateći kopi-pejstovane agencijske vesti koje imaju i svi drugi mediji, već priče koje se bave ozbiljnim političko-ekonomsko-socijalnim problemima kojima se ostali mediji ne bave ili bar to ne čine na način kako to radi Mediapart.
Danas sajt ima preko 80.000 pretplatnika, a 2011. godine je ostvario profit u iznosu od 500.000 evra. Nedavno je pokrenuta verzija sajta i na engleskom jeziku, koja će nakon inicijalnog besplatnog perioda takođe funkcionisati po sistemu pretplate.
U međuvremenu, uvedene su i emisije uživo. One su besplatne i umeju da zabeleže i do milion i po poseta, a značajnu ulogu imaju i u privlačenju novih pretplatnika.
Redakciju čini oko 40 ljudi, a pokrivene su sve informativne oblasti, od ekonomije i politike do kulture. Sajt se sastoji iz dva dela, iz magazina (tri izdanja dnevno – u sedam sati ujutru, u 13h i u 19h) i foruma koji uređuju pretplatnici i koji predstavlja polje za njihovu razmenu najraziličitijih informacija i debate o tekstovima.
Vrlo je moguće da je neka od afera u Francuskoj za koju ste čuli u poslednjih pet godina razotkrivena upravo na ovom sajtu. Afera Betenkur, kada je otkriveno da je tadašnji predsednik Francuske Nikolas Sarkozi dobio enormno velike nelegalne donacije od Lilian Betenkur, naslednice kompanije “Loreal” i afera u kojoj je otkriveno da je kampanju Sarkozija 2007. godine finansirala Libija, samo su neke od priča za čije je otkrivanje zaslužan portal Mediapart.
Jedino su se oni drznuli da objave kompromitujuće transkripte, a u kakvo su osinje gnezdo tada dirnuli, govori i oštrina kojom ih je sada već bivši francuski predsednik napadao.
Kada je Mediapart objavio uredbu iz koje se jasno vidi da je između Libije i Sarkozija postignut dogovor da ta država finansira njegovu predsedničku kampanju sa čak 50 miliona evra, Sarkozi nije birao sredstva da omalovaži njihov rad i metode. On je čak podneo i tužbu zbog navodnog falsifikata i objavljivanja lažnih vesti, na šta je Mediapart odgovorio podnošenjem krivične prijave protiv Sarkozija zbog klevete.
Dok se veliki broj novinara starog kova boji interneta i odriče njegovu moć, a web fanatici fatalistički proriču totalnu propast medija, Mediapart pokazuje da novinarstvo ne mora da bude poraženo u trci sa internetom, već da internet može biti iskorišćen da se profesija revitalizuje i postavi na nove osnove.
Primer Mediaparta demistifikovao je još jednu zabludu, a to je da internet “ne trpi” opširnost. Mediapart objavljuje vrlo opširne tekstove, obogađene video i audio sadržajima, dokumentima, transkriptima i drugim materijalima i potrebno je vremena da se čitalac posveti tekstu. I upravo su takvi tekstovi dosegli najveću čitanost na Mediapartu. Ispostavilo se da nije reč o tome koliki je tekst, već šta je u njemu i na koji način obrađeno.
Posvećenost istraživačkom novinarstvu, koje je već godinama na kolenima ne samo u Srbiji, pokazala se kao uspešan recept u slučaju Mediaparta. Era interneta nametnula je brzinu kao ultimativni imperativ te stoga možda deluje neverovatno da je neko u stanju da na jednom novinarskom istraživanju radi mesecima ili godinama. Možda još neverovatnije zvuči da je neko spreman da čita članke duže od dva “skrola” mišem, ali primer Mediaparta pokazuje da i dalje postoje politički svesni građani željni kvalitetnih informacija o društvu i vremenu u kojem žive. Samim tim, postoji i postojaće i potreba za medijima koji još uvek neguju bazične principe novinarstva, realizujući ih novim sredstvima.
Tekst preuzet sa portala Posmatrac.rs