Umjetnik Nikola Grull rođen je ne tako davno u Beogradu gdje se dobar dio svog života i školovao. Ističe da je usput stekao neke diplome i titule, izlagao samostalno i grupno, radio svašta i učio od mnogih. Nemiran duh ga je natjerao da se oproba u raznim kreativnim oblastima, od slikarstva, zidnog slikarstva, dizajna do fotografije. Inače sebe voli da predstavi kao kreativnu hobotnicu, mada fizički više podsjeća na medu, a njegovoj ženi liči na čupavu mačku.
Za portal BUKA smo sa Grullom razgovarali o položaju umjetnika u Banjaluci i beogradu, nacionalizmima na ovim prostorima, spektaklima na televizijskim kanalima i drugim temama.
Nedavno je javnosti predstavljena Vaša samostalna izložba pod nazivom „Buđenje podsvesti“? Možete li nam reći nešto više o ciklusu koji je predstavljen javnosti?
„Buđenje podsvesti“ je ciklus slika koje sam vešto skrivao od očiju javnosti, pa čak i od mojih prijatelja godinu dana. To je jedan vid „brutalne“ umetnosti koji se nametao u mom likovnom izrazu, ali nisam bio spreman da se predstavim na taj način. Osnova svega je struktura koja me je odvukla u jedan, za neke mračan, jedinstven način likovnog razmišljanja. Ne mogu, a i ne želim da ih pojašnjavam više, jer slike moraju da se „dožive“.
O kakvom buđenju je zapravo riječ, šta nam to podsvijest pokušava reći?
Buđenje podsvesti ili hladan tuš realnosti, kako za koga. Pripadam generaciji koja je odrastala u 90-im godinama 20. veka, u podeli na patriote i izdajnike, podobne i nepodobne. Odrastanje u tom ludilu, u betonu Novog Beograda, verovatno je kompresovalo nešto u meni sa čim nisam smeo da se suočim godinama. Monohromatske slike sa formom koja iskače iz dvodimenzionalnog u trodimenzionalni prostor, mene lično ne ostavlja ravnodušnim. Sam taj „napad“ forme nas ugrožava i tera nas na pitanje da li ćemo reagovati ili ne, da li smo uspavani ili ne. Da li je kod vas crna podsvest, pa ćete se utopiti u slike ili se hvatate za trag bele boje na platnu. Sami odlučite.
Kakav je, prema Vašem mišljenju, položaj umjetnika u Banjaluci i uopšte u BiH? Da li je teško raditi u ovoj sredini?
Položaj umetnika? To je stvarno dobro pitanje. Mislim da je položaj nepostojeći za većinu. Postoji određen broj „pogodnih“ koji rade i izlažu, a ostali su nepostojeći. Sa druge strane galerijski prostori su na „prodaju“ što je apsurd samo takav. Treba se zapitati šta je sa udruženjem umetnika Republike Srpske? Oni su telo koje treba da se bori za prava umetnika, da se nametne sistemu i da umetnike zaštiti. Gde su? Nema ih. Slava im.
Koliko sam čuo od mojih kolega iz Sarajeva i tamo zatvaraju muzeje i galerije. Divna situacija, prosto da se poželi još. Ciničan sam naravno. Da ne ispada da samo kritikujem RS i BiH, situacija u Beogradu i Srbiji je slična. Sa rekordno niskim budžetom za kulturu od ove godine, umetničko blago Srbije trune po neuslovnim depoima, muzeji zatvoreni. Jednom rečju tuga. Jedino što uliva nadu su masa novih malih prostora koji niču po Beogradu i Srbiji. Plašim se da negiranje tj. neinvestiranje u kulturu dovešće nas do totalnog moralnog kraha, a ako dođe do toga biće vrlo zanimljivo. Sad ja vas pitam šta mislite kako je raditi u ovoj sredini?
Kako biste prokomentarisali banjalučku umjetničku scenu?
Beograd tj. Beograđani imaju sjajnu definiciju „kruga dvojke“. Za one koji ne znaju to je trasa tramvaja broj 2, tačnije centar grada. Bojim se da Banjaluka ima svoj krug, a to je krug Gospodske. Sve što se dešava u polju umetnosti van tog kruga, to ne postoji na umetničkoj mapi RS i Banjaluke. Neverovatno. Status: ignore. Što se tiče same banjalučke umetničke scene moram da upotrebim izraz koji ne volim, a to je „režimski“. Stalno se vrte isti likovi koji su „produktivni“, „talentovani“ i ostali epiteti koji im se lepe. Moram da naglasim da lično protiv tih ljudi nemam ništa, ali nisu oni jedini u ovom gradu. Stalno koketiranje sa vladajućom strukturom ubija samu srž umetničkog delovanja, tj. umetnosti, a to je da je nezavisna i kritički nastrojena. Ubeđen sam da Banjaluka i njeni umetnici imaju sjajan potencijal, samo da li će im ova sredina dati šansu? Vreme će pokazati.
Mlađe generacije umjetnika u Banjaluci generalno se žale na problem malog broja prostora za izlaganje u gradu. Kako Vi komentarišete tu situaciju?
Saglasan sam sa mlađim kolegama, mada sam i ja mlad. Postoje svega dva namenski izlagačka prostora u Banjaluci, a to su Banski dvori i Muzej savremene umetnosti. Bio je pokušaj sa paviljonom u parku Petar Kočić, i sami znamo, koliko je koštao taj eksperiment, a Banjaluka je dobila još jedan kafić, a ne umetnički paviljon. Banski dvor je sjajan prostor, ali koncept je malo zastareo, ne zbog programa, nego zbog arhitektonskog uređenja prostora. Muzej savremene je takođe sjajan prostor, ali Muzej je muzej. Ovaj grad zaslužuje modernu galeriju. To je moglo lako da se uradi samo da se jedna zgrada u krugu fabrike Čajavec adaptirala. Tako su ovaj grad i država mogli da dobiju galeriju i institut za modernu umetnost. Opet se vraćam na to gde je udruženje umetnika da tako nešto predloži. Zašto Banjaluka nije mogla da dobije svoj Soho? Sve je to sistem spojenih sudova. A o ateljejima ne vredi ni pričati.
Ljudi su u BiH veoma zaokupljeni temama koje ih međusobno razdvajaju. Kako zapravo raditi na međusobnom zbližavanju, bez obzira na naciju ili religiju?
Da se ne bih bavio politikom, pričaću iz ugla umetnosti. Stalna razmena, mislim da je to rešenje. Ako samo pogledamo RS, vi imate dve likovne akademije. Da li postoji razmena između tih institucija? Ne. Jedni se prave kao da ovi drugi ne postoje. Opet se vraćam na krug Gospodske, Baščaršije i ostalih glavih ulica gradova BiH. Dok se to ne prelomi u glavama, nema dalje. Lokalizmi su retrogradni.
Živimo u vremenu „društva spektakla“, senzacionalizma, „big brothera“ i drugih reality emisija. Koja nam je alternativa? Kako preživjeti u takvom konstruisanom ludilu?
Meni se ljudi smeju kada im kažem da u kući nemam tv. Mislim da to dovoljno govori o mom stavu. Sve ovo je samo logičan nastavak turbo folka, Pinka i ostalih ludila koje smo nasledili iz tih prokletih devedesetih. Meni je tužno kada vidim da ljudi troše vreme u priči šta su pojedinci radili u kući Velikog brata ili o nekoj starleti na Farmi, nego baveći se konkretnim problemima. Mislim da je sve to zabadanje glave u pesak kao noj, po principu „ne vidim te, ne vidiš me“. Kako preživeti to medijsko silovanje? Vrlo jednostavno: status ignore.
Rođeni ste i odrastali u Beogradu. Kako Vi gledate na bh probleme, političke nesuglasice i nacionalna nerazumijevanja?
Uvek se setim epizode iz Top liste nadrealista o podeli Sarajeva. Svaka ulica, nova država. Tako se, na žalost, ovde živi. Nacionalizam, tj. šovinizam je kec u rukavu političara za mazanje očiju građanima. Čim se javi neka alternativa ili bunt, to je odmah „diktirano iz Sarajeva ili Banjaluke“, u zavisnosti u kom kontekstu se koristi. Tri naroda, tri religije, tri ispaše, tri politike, tri telekoma… a zamisli, svi dišemo isti vazduh. Možda oni drugi imaju bolji vazduh. Greška, oni imaju zrak. Sad sam ciničan.
Kakvi su Vam planovi za daljnji rad?
I dalje radim na ciklusu slika „Buđenje podsvesti“. Već sam gostovao u Hrvatskoj i moje slike su postale deo jedne velike privatne kolekcije. Moram da priznam da su ljudi sjajno reagovali. U planu je samostalna izložba tokom juna u novoj galeriji u Nevesinju, a želja mi je, i radim na tome, da ove slike vidi publika u regiji, a i šire.
Pogledajte Grullove radove iz ciklusa “Buđenje podsvesti”:
Razgovarala Maja Isović
Vezani tekstovi
Mladi su buntovni do prvog kredita
Tanja Šljivar: U pozorištu je važno govoriti istinu
BUKA Arhiva