Kad dune prva košava, kad osvane prvi tmuran kišni dan nakon beskrajnog leta, kad prestanete zabrinuto da zagledate muškatle na terasi, kad izvadite ozbiljnije jakne i deblju ćebad iz vakuum kesa – nekako u to vreme stižu moje dve omiljene i sinhronizovane pojave: jesen i Sajam knjiga.
Kakav će vam se Sajam učiniti, zavisi pre svega od toga ko ste. Jeste li onaj kome je Sajam prevashodno namenjen – čitalac? Ili ste izdavač? Ili ste novinar? Ili pisac? Ima tu još mogućih kategorija, ali ove su najčešće. Od svega navedenog, jedino nisam bila izdavač, a nemam ni želju da to budem kad vidim kakve muke izdavači imaju;za početak, da naplate svoje prodate knjige od knjižara. Daleko sam od eksperta za trgovinu knjigama, ali kao piscu, pa i kao kupcu knjiga, jasno mi je da nešto u čitavom tom biznisu sa knjigama ne štima kako treba. ,,Lanac ishrane” kad su knjige u pitanju, postavljen je potpuno naopačke.Pisac je negde na kraju tog lanca, skuplja svoje mrvice i nada se posmrtnoj slavi kada će se sve to isplatiti. Ako pitate izdavače, i oni će vam reći da nisu zadovoljni. Knjižara je sve manje, neki veliki prodajni lanci drže monopol, a ujuriti svoje pare od njih stvar je naročite veštine kojom pojedini raspolažu, a pojedini baš i ne. Pa tako, znam ljude koji su, razočarani ovakvim ustrojstvom, odustali od izdavačkog posla. Kao što znam i ljude koji su odustali od svojih lepih malih knjižara i umesto njih otvorili prodavnice brze hrane. Ubili su ih megamarketi i njihove glamurozne knjižare sa medama, zekama i pernicama sa žirafama, a tamo negde, nakon tog zoo-vrta, počinju da se pomaljaju i knjige, šarene, vrišteće, za oči ujedajuće, i na poleđini svake od njih piše da u rukama držite remek delo koje će vas ostaviti bez daha i koje nećete moći da ispustite iz ruku dok ne stignete do poslednje strane.
Jesen je i opet će svako birati knjige po nekom svom tajnom kriterijumu. Neko već zna koje pisce redovno prati i čije nove knjige uvek kupuje, neko će sačekati prve šire izbore NIN-ovog žirija, neko će se zaleteti na što šareniju grafičku opremu, a neko već nedeljama pažljivo proučava sajtove izdavačkih kuća i kreće na Sajam stručno, sa preciznim spiskom u ruci. Dobro je ponekad imati takav spisak, ali može vam se desiti da u tom slučaju prođete pored neke knjige koja vas uzalud zove dok vi disciplinovano gledate u svoju listu i od nje ni za milimetar ne odstupate. Jedna od poenti Sajma je i ono lutanje među knjigama. Dodirivanje knjiga. Njuškanje knjiga. Skoro da bi se moglo reći – blud sa svim tim knjigama. Pa kad ih sve dobro ispipate, kad dotaknete stotine i stotine korica, kad pročitate delove njihovih predgovora, onda ćete, u nekom trenutku, tačno znati sa kojom od njih odlazite kući, a koja ostaje da leži tamo gde ste je i zatekli. Kao i u svakom susretu, i u ovom, dozvolite, mora da bude malo spontanosti. I zato, zanemarite taj svoj spisak ponekad i prepustite se.
Dakle, posetioci će se žaliti da je prevelika gužva i da ne mogu pošteno ni da hodaju Sajmom, izdavači će se žaliti da je poseta sve jadnija i da i to malo ljudi što je došlo, samo razgledaju knjige, a niko ništa ne kupuje, pisci će šetati okolo i pozdravljati jedni druge.Kao i svake godine sretaćemo svoje stare ljubavi i bivše prijatelje, naletećemo i na neku davnu inspiraciju, i mahnućemo im u prolazu. Bar jedno, od tih večeri na Sajmu, završićemo pijani u kafani „Šest topola”. Ako se stvar otrgne kontroli, vraćaćemo se kući čamcem preko Save, u zoru, a sutra ćemo se misliti gde li smo ono juče parkirali auto. Kako smo ga našli svake od prethodnih godina, u vreme Sajma, tako ćemo ga valjda naći i ove godine.
Stiže jesen i hladan vazduh. Pitajte pisce, siromahe i ulične pse. Oni taj sumorni dolazak prvi osete. I zato, ako vidite na Sajmu svog omiljenog pisca – slobodno mu priđite! I slobodno ga davite barem pola sata. On će se praviti da mu je neugodno, ali, odaću vam tajnu: pisac je tu samo zbog vas.
Tekst je preuzet iz Politike
Od iste autorke: Jelena Lengold: Životne radosti