Od predsedničkih izbora deli nas otprilike šest nedelja.
Mislite li da ima smisla da se aktivisti i progresivci koncentrišu na
dvopartijsku politiku i političare?
Mislim da treba da joj posvete 5-10 minuta, da vide ima li smisla
učestvovati u pažljivo orkestriranoj izbornoj burleski. Što se mene
tiče, mislim da ima smisla učestvovati. Između dve alternative koje nam
se nude, mislim da ima nekih značajnih razlika. Recimo, da kojim
slučajem živim u jednoj od presudnih država, glasao bih protiv Romnija i
Rajana, što znači da bih glasao za Obamu, jer nema drugog izbora. Ali
živim u državi koja konstantno bira demokrate, tako da mogu ili da ne
glasam, ili da glasam za Džil Stajn, kandidatkinju Zelenih, u nadi da će
to biti početak stvaranja neke istinske izborne alternative.
Ali razmišljanje o tome zaista treba da traje 10 minuta. U pitanju je
odluka da li ćete provesti to malo vremena radeći nešto što nije
beznačajno, ali što nije ni od prevelikog značaja. Poenta je da pokušamo
da radimo na nečemu što će promeniti svest i kulturu, tako da ne budemo
u situaciji da imamo samo dve opcije, obe pozicionirane znatno desnije
od većine građana po najvećem broju pitanja.
Ako neko ipak utroši 10 minuta, makar samo da gori kandidat
ne bi pobedio, naročito ako živi u presudnoj državi, šta biste
savetovali aktivistima, kako da iskoriste svoje vreme i resurse?
Treba da ih iskoriste na obrazovanje, na organizovanje i na delovanje
koje odgovara okolnostima, ne postoji formula za to. Na primer, da me
je neko pre godinu dana pitao, recimo u avgustu 2011, ima li smisla da
se organizuje okupljanje u Zukoti parku, rekao bih da je to glupo, da
nema smisla ni da pokušavaju. To je jedan od mnogih slučajeva gde bi se
moje taktičko rasuđivanje pokazalo kao netačno. Ispostavilo se da je u
pitanju spektakularan uspeh.
Taktika sama po sebi ima određeni rok trajanja. Pokret se ne može se
izgraditi na taktici. Ona je važna, zapravo presudna. Ova je bila
izuzetno efikasna, za nešto što po svojoj prirodi može da traje nekoliko
meseci. Ali onda morate pronaći druge taktike koje će proširiti pokret.
Mislim da aktivisti treba da se bave time. Izborna sezona u Sjedinjenim
državama, ta četvorogodišnja burleska, obično odvlači energiju od
aktivizma, jer su ljudi obuzeti tim metežom i uzbuđenjem. Dakle, obično
se primećuje pad aktivnosti, pa čak i finansiranja aktivističkih
organizacija. Ali to će se završiti, i onda moramo da se vratimo na
posao. Ne treba ni prestajati, ukoliko je to moguće.
Na primer, ima stvari koje se mogu iskoristiti u ovom spektaklu.
Ljudi se fokusiraju na neke stvari, pa se one mogu isticati u
raspravama, na skupovima, demonstracijama itd. Postoji ogroman jaz
između javnog mnjenja i javne politike. Jasno se može videti da je
većina ljudi toliko razočarana u politički sistem, da ga uglavnom
smatraju farsom. Zašto je to tako, i šta možemo povodom toga učiniti? To
su stvari koje se mogu jasnije sagledati u svetlu propagande reklamne
industrije.
Mislim da većina naših slušalaca razume da je to tako. Pretpostavljam da je najveće pitanje onda – šta treba uraditi?
Ne postoji univerzalan odgovor šta da se radi. Recimo, hajde da se
vratimo 50 godina unazad i pogledamo savremenu istoriju. Pokret za
građanska prava je borba koja traje od 18. veka. Taj pokret je aktivan
devetsto tridesetih, uništen, obnovljen, i sada je, na primer, 1960.
godina. Šta da se radi? Pa, nekoliko klinaca iz crnačkog koledža u
Severnoj Karolini rešili su da će povodom toga da sede u restoranu.
Ponovo kažem, da su mene pitali… srećom, nisu me pitali. Ali seli su, i
naravno uhapšeni su, pretučeni, i to je mogao da bude kraj. Ali sutradan
su im se priključili još neki crni studenti, pa smo ubrzo dobili
„slobodarske autobuse“, kampanje za upisivanje u biračke spiskove, „Leto
slobode“, mnogo mladih belaca koji su odlazili na jug. Nakon nekog
vremena, oformljen je veliki masovni pokret, koji je imao parcijalnog
uspeha.
Ako slušate govore na Dan Martina Lutera Kinga, obično se puštaju oni
završno sa 1963. godinom, kada je King održao čuven govor: „Imam jedan
san“. Međutim, King nije prekinuo aktivnosti u tom periodu. Prešao je na
stvari koje je smatrao čak i važnijim od ostvarenja glasačkog prava na
jugu, što jeste bilo važno. Održao je još jedan govor pod istim
naslovom, koji se retko pominje. Bilo je to 1968, na dan kada je ubijen.
Otišao je tamo, u Memfis, da podrži štrajk radnika gradske čistoće,
radnika javnih službi. A krenuo je u Vašington, u marš na Vašington,
koji bi bio korak u pravcu organizovanja političkog pokreta siromašnih.
Bavio se klasnim pitanjima. Ubijen je, ali marš je ipak održan, vodila
ga je njegova žena, Koreta King. Prolazili su kroz gradove na jugu, gde
su doživeli velike sukobe, u Selmi i tako dalje. Zatim su u Vašingtonu
podigli šatorsko naselje, takozvani „Grad uskrsnuća“. To je trajalo neko
vreme, ali uskoro je Kongres, najliberalniji Kongres u istoriji
Amerike, poslao policiju usred noći da ih rastera. Policajci su porušili
šatore i proterali ih.
Sve ovo se jedva pominje. Rekao bih da je razlog taj što je
liberalima sa severa lako da osude rasističke šerife u Alabami. Tako smo
u sopstvenim očima bolji ljudi. Ali kada su u pitanju stvari koje nas
dotiču, poput rasizma na severu koji je prilično ekstreman, ili osnovnih
klasnih pitanja, ili u Kingovom slučaju kritike rata u Vijetnamu, koji
su liberali sa severa podržavali, bez obzira na današnju mitologiju –
onda tu dolazi do razlaza.
Da li je pokret za građanska prava bio uspešan? Pa, po merilima nekog kao što je Endru Sorkin iz New York Timesa,
to je bio potpuni promašaj. Nije srušio klasnu strukturu, nije pokrenuo
revoluciju – dakle, gubljenje vremena. Ali, društveni pokreti nisu
takvi. Oni mogu da postignu parcijalne uspehe, ali ima i poraza. I
porazi vas nečemu uče. Onda krenete dalje i radite nešto drugo.
Aktivizam se ponekad poredi sa planinarenjem. Ako ste ikada planinarili,
znate da kad vidite vrh, kažete „to je to“, ali onda dođete do vrha i
vidite da nije, nego da postoji drugi vrh, mnogo viši od ovoga, i onda
prelazite na njega. A često se i pada. Iz toga se uči i ide se dalje.
Ali da se vratim na vaše pitanje, ne postoji univerzalni odgovor.
Ispostavilo se da je 1960. godine dobar odgovor bilo sedenje u
restoranu. Ali niko ne može da kaže – jeste, to je prava taktika. Radite
ono što možete, i neke stvari zapale iskru, druge ne, i nastavljate
dalje.
U ovoj emisiji često pokušavam da premostim jaz između
aktivista i centralne levice. Imate li neki savet kako da aktivisti
dopru do tog segmenta stanovništva? Očigledno da se mnogi plaše moguće
Romnijeve pobede, ali često negiraju strahote Obamine administracije i
demokratskog Kongresa. Kako premostiti taj jaz i doći do te grupe ljudi?
Isto kao što dopirete do bilo kog drugog, uključujući i
ultradesničarske republikance. Svaki aktivista mora da počne od
normalnog, ljudskog saosećanja. Ljudi kojima se obraćate su ljudska
bića, nisu đavoli. Možda se ne slažu sa vama, možda su u pravu, možda
greše, i morate im prići tu gde žive, ne negde drugde. Dakle, nema svrhe
da im držite govor na svahiliju. Morate se zapitati kakvo je njihovo
poimanje sveta. A ljudi shvataju svet na svoj način. Vi im morate
sugerisati da postoje drugačija poimanja sveta, postoje problemi kojima
se treba pozabaviti, morate se zapitati da li način na koji vi
doživljavate svet omogućava rešavanje ovih problema, a zatim treba
podstaći ljude da razmisle o tim pitanjima. To je aktivizam. Ne postoji
nikakva čarobna formula. Pristup je različit na različitim mestima i u
različito vreme.
Ponekad je najbolji oblik aktivizma nešto vrlo jednostavno. Recimo da
odete negde u neki siromašni deo grada i pokušate da organizujete
ljude. Pre svega, vrlo je teško organizovati ih ako niste odatle. Nema
razloga zašto bi iko na vas obratio pažnju – pitali bi se ‘šta ovaj tip
traži ovde’? Ali ako vas prihvate i vide da se brinete o zajednici i da
ste njen deo, to je glavni korak. To je mnogo manji problem sa ljudima
sa levog centra o kojima govorite, jer mi jesmo deo te zajednice.
Ljudi se obično osećaju nemoćno. Ništa ne možemo – sistem je toliko
moćan da će nas smrviti čim podignemo prst. Važna stvar je pokazati da
postoje jednostavne male stvari koje možete da uradite. Na primer,
možete da sedite u restoranu. U siromašnom delu Bostona, možete tražiti
da se postavi semafor na mestu gde deca prelaze ulicu kad idu u školu.
Ako uspete sa takvim malim stvarima, stičete samopouzdanje. Kažete sebi:
„Evo, to nije neka stena koja se ne može pomeriti. Ima stvari koje
možemo da uradimo.“ Ako ima takvih stvari, možete preći na sledeće.
Morate pronaći svoj put, nema čarobnih formula. Važno je da ima
razumevanja, samoispitivanja, samokritike – kažete: možda ja grešim, i
ja mogu nešto od njih da naučim. Kao normalni međuljudski odnosi, samo
sa krajnjim ciljem na umu. Ciljem koji će se možda modifikovati tokom
rada. Ako neko traži gotove formule, niko ih nije dao, jer ne postoje.
Mislim, postoje neke ideje, kao što je organizovanje Sola Alinskog i
drugih grupa. One ponekad funkcionišu, ponekad ne, uglavnom se
improvizuje.
Početkom godine napisali ste knjigu o pokretu Occupy, nedavno
smo imali njegovu prvu godišnjicu. Šta danas mislite o tom pokretu,
imajući u vidu da su kampovi uglavnom razbijeni? Šta mislite o današnjoj
situaciji?
Kao što sam već rekao, taktika ima ograničen rok trajanja. Ne može se
produžavati u nedogled, pretvara se u smetnju, i postaje besmislena.
Dakle, mora se ići dalje. Ukoliko uopšte možemo govoriti o pokretu – to
je vrlo široka, raznolika grupa, koja predstavlja razne delove
stanovništva. Naravno, ona nije samo ovdašnja, nego međunarodna. Držao
sam predavanja Occupy grupama u Sidneju, Evropi itd. Pokret se proširio
kao požar. Ima različitih problema na različitim mestima, i morate
videti kako ćete da ih rešite. Glavni problem je kako da uključite šire
slojeve stanovništva u delovanje koje će unaprediti često zajedničke
glavne ciljeve. Možda se konkretni ciljevi nekad razlikuju, ali glavni
su zajednički i ima ih mnogo. Poput praktično kriminalnog finansijskog
sistema, nestajanja smislene funkcionalne demokratije, skandaloznog
sistema zdravstvene zaštite. Krenete redom i može se mnogo toga uraditi.
Na delu je ogromna propaganda koja pokušava da skrene pažnju ljudi na
jedan minoran problem – to jest, na deficit. To jeste problem, ali ne
najvažniji. Ljudima se ne sme dopustiti da razmišljaju o najvećem
problemu, to jest o nezaposlenosti. Mislim da to većina ljudi razume.
Ankete pokazuju da je nezaposlenost najveći problem. Tačno je da je
zabrinutost zbog deficita porasla, ali pretpostavljam da je to posledica
propagande. Ako pogledate medije, to je jedini problem.
Dakle, mislim da se iz toga može izaći, može se reći – gledajte, to
nije problem, problem je nezaposlenost i ona je vrlo konkretna. Ne
morate da budete genije da biste se osvrnuli oko sebe i videli da nešto
ne štima. Mislim, postoji ogroman broj ljudi koji žele da rade, postoji
ogroman posao koji treba da se uradi, ima mnogo resursa – ovo je
najbogatija zemlja na svetu, a iz nekog razloga te stvari ne mogu da se
spoje. To vam govori da u socioekonomskom sistemu ima nečeg duboko
patološkog. Dobro, šta je tu patološko? Mislim da je to pitanje koje
ljudi treba sebi da postave – i to se odnosi na levi centar, obrazovani
sloj koji pominjete.
Ima li nekih aktivističkih grupa koje cenite i za koje
smatrate da konstantno dobro rade? Pokret Occupy evoluira, imajući u
vidu realnost sa kojom se susreće, ali ima li nekih drugih od kojih
ostale grupe mogu nešto da nauče?
Ima ih mnogo. Ako brojite ljude, danas ima više aktivizma nego u
najbolje vreme šezdesetih, mislim na poslednjih par godina šezdesetih.
Danas ima aktivističkih pokreta za razna pitanja. Neki od njih su zaista
izuzetno značajni. Recimo, pokret za zaštitu životne sredine. Na
primer, ako ste u proteklih par dana čitali New York Times,
vesti sa naslovne strane kažu da arktički led nestaje mnogo brže čak i
od najmračnijih predviđanja. U istom članku se kaže da država i
korporacije reaguju pokušavajući da pogoršaju ovaj problem. Ne piše
tako, ali piše da reaguju tako što razmatraju uzbudljive mogućnosti
naftnog bušenja na Arktiku, da bismo došli do još fosilnog goriva pa da
Arktik nestane još brže. Umesto da nas katastrofa snađe za 50 godina,
možda možemo da je dostignemo za 20 godina. I sve je to u istom članku.
Postoje pokreti koji se time bave, i u pitanju je opstanak.
Mi smo u ovoj zemlji vrlo atomizirani, ne postoji jezgro
aktivističkih pokreta. Razlog za to je uspeh desničarskog podrivanja
radničkog pokreta. Radnički pokret je kroz istoriju uvek bio u središtu
svakog većeg aktivističkog pokreta – ne čitav radnički pokret, ali
njegovi delovi. Od devetsto četrdesetih, preduzetnička klasa vodi borbu
za uništenje radničkog pokreta, koji ih je prestrašio tridesetih,
jednostavno je bio previše progresivan i previše aktivistički
raspoložen. Borba je počela odmah nakon rata, sa zakonom Teft-Hartli,
traje do dana današnjeg, i bila je prilično uspešna.
Bila je uspešna i u ideološkom smislu. Ljudi su naučeni da mrze
radnike javnih preduzeća, koji imaju sindikalno zagarantovane penzije –
zašto oni da imaju penziju a ja da nemam? To je bila vrlo dobra
propaganda. Razlog zašto oni imaju penziju a ti je nemaš jeste to što
oni imaju sindikate, i odrekli su se dela zarade, i plaćeni su manje u
odnosu na svoje kvalifikacije. Gubitak kompenzacije nadomešten je
sigurnošću. Zato ne treba da ih napadaš jer su osvojili sigurnost
odrekavši se plate, nego se zapitaj ko je odgovoran za tvoju situaciju –
banke, poslodavci, direktori – ne daj da ti skrenu pažnju na ovo. Ali
odvraćanje pažnje je bilo prilično uspešno.
Na primer, na izborima u Viskonsinu, značajan broj sindikalaca glasao
je za Vokera. Ako pogledate izbore 2010. ovde u Masačusetsu, za
naslednika Kenedijevog mesta, verovatno je većina sindikalaca glasala za
Brauna, delimično zato što su bili toliko razočarani time kako je
Obamina administracija odustala od… zapravo, nije odustala, nego je
uništila svako svoje obećanje.
I pored velikog gubitka podrške radničkog pokreta, čiji je aktivizam
vrlo fragmentiran, ostaje vrlo značajan deo. Pokret za zaštitu životne
sredine je takav. Još jedan, koji se po mom mišljenju zanemaruje, jeste
posao koji radi Gar Alperovic u Vašingtonu, u razvijanju preduzeća u
vlasništvu radnika i zajednice. To je vrlo izvodljivo. I pogađa pravo u
srce socioekonomskog sistema. Ali vlasti ga tolerišu, jer se uklapa u
tržišni sistem, pa imate konzervativne funkcionere koji ga podržavaju
itd. Ideja je potpuno razumna. Zašto bi par bankara u Njujorku odlučilo
da uništi neku fabriku u Ohaju i da je premesti u Bangladeš ili tako
negde? Zašto bi im se dalo pravo da donose takve odluke, kad se to njih
ne tiče? Zato što poseduju deonice. To treba da bude odluka zajednice i
radnika. Ljudi ovo mogu da shvate i mnogo toga se može učiniti. A isto
se može uraditi na velikom planu, ako se ljudi organizuju.
Uzmite, na primer, automobilsku industriju. Pre nekoliko godina,
država ju je praktično posedovala, i danas poseduje jedan njen značajan
deo. Praktično je bila nacionalizovana. Moglo se uraditi nekoliko
stvari. Jedna je ono što jeste urađeno – da se rekonstruiše i vrati
istim vlasnicima i upravi, sa možda nekoliko različitih imena – da
nastave sa onim što su radili. Bilo je i drugih mogućnosti – mogla se
prepustiti radnicima i zajednicama. Moglo joj se pomoći da izgradi
stvari koje su zaista potrebne državi, recimo brzu železnicu. Radnici su
kvalifikovani, državi je to potrebno, ima mnogo resursa, i to bi dosta
promenilo stvari. Pa, da bi se to uradilo, morate imati ono što se
dešava u Klivlendu, na mnogo višem nivou. Što samo znači da je to
izvodljivo sa više truda i više organizovanja. I ovo je značajan
aktivistički pokret.
Ima mnogih drugih pitanja. Recimo, američki zatvorski sistem je
potpuno skandalozan. Postoje pokreti za prava zatvorenika. Veliki
problemi postoje i u useljeničkoj politici, u spoljnoj politici, možda
se približavamo velikom ratnom sukobu na Bliskom istoku, koji se može
potpuno izbeći. Ima lakih metoda da se on izbegne, novinari ih ne
pominju, o njima se ne govori, osim možda u strukovnim publikacijama za
kontrolu naoružanja. Ali pomenimo neke najočiglednije. Kakvu god pretnju
mislite da Iran predstavlja, uglavnom je preuveličana, ali kakva god
bila, ona se može zaustaviti jednim metodom koji ima ogromnu međunarodnu
podršku. Regionalno uspostavljanje zone bez nuklearnog naoružanja.
Zapravo, u decembru će se održati skup, koji će se time pozabaviti. O
tom pitanju međunarodna zajednica raspravlja skoro 20 godina. Amerika
formalno prihvata to rešenje, ali zapravo ga odbija. Obama nameće razne
uslove, a Buš je jednostavno rekao – dođavola s tim, nećemo ni da
razmatramo. Obamina administracija je bila predusretljivija, rekla je da
razmišlja o predlogu, da je to sjajna ideja, ali ne možemo da je
sprovedemo. Ne sada, možda nekad, a Izrael treba izuzeti. U stvari,
prekjuče je Izrael objavio da neće učestvovati na skupu, zato što ne
pristaje da bude primoran na učešće. Zanimljivo je da većina izraelskog
stanovništva podržava ovo rešenje, ali Izrael nije demokratsko društvo,
kao što nismo ni mi.
Ovo je značajna vest, ne znam za vas, ali ja nigde nisam uspeo da je
pronađem. Ukoliko ne bude velikog pritiska građana na SAD da odustanu od
svoje politike blokiranja, taj skup neće ništa rešiti, i možda ćemo ući
u veliki ratni sukob, koji će biti izuzetno destruktivan. Može se nešto
uraditi. Zapravo, gde god pogledate, ima bezbroj stvari koje se mogu
uraditi. Za to nije potrebna nikakva magija, treba učiti o tim stvarima,
rušiti sopstvene doktrinarne barijere, čak i informacijske barijere,
što nije neizvodljivo, pa zatim preći na obrazovanje, organizovanje, ili
na neki drugi odgovarajući vid aktivizma.
Postoji li nešto konkretno što vam daje nadu, kao nekome ko je decenije posvetio aktivizmu?
Ima mnogo stvari. Podsticajni i uzbudljivi prizor ljudi koji se bore u
vrlo okrutnim uslovima, mnogo gorim od bilo čega sa čime se mi
susrećemo. Oni istrajavaju, hrabro i časno, i ne predaju se. To zaista
jeste podsticajno, ima ih i ovde i u drugim zemljama. Druga stvar, ako
pogledate dugoročnu putanju, ona je u suštini pozitivna. Prava su
vremenom proširena, pridubljena, ojačana. Postavljaju se nova pitanja,
koja ranije nisu ni spominjana. Ostvarene su mnoge pobede, čak i
poslednjih godina. Recimo prava žena, što je verovatno najveće
dostignuće šezdesetih i sedamdesetih, i koje je zaista civilizovalo
čitavo društvo. Ta borba traje od osamnaestog veka, i zahuktala se
šezdesetih godina. Ima još mnogo posla, ali drušvo je dosta promenjeno.
Ima mnogo stvari za koje se tu više ne treba boriti, jer su sada
prihvaćene. Ili pogledajte pokret za zaštitu životne sredine. Šezdesetih
nije ni postojao. Sada je značajan i priznat. Dakle ima mnogih uspeha.
Mislim da je osnovni razlog vrlo jednostavan. Imate dva izbora.
Možete reći – sve je besmisleno, neću ništa ni da pokušavam. Tako ćete
doprineti da najgori mogući ishod bude zagarantovan. Ili možete reći –
situacija je nezgodna, ali bilo je i gore, ako se aktiviramo, možda ćemo
nešto popraviti. Između ta dva izbora, izbor zapravo i ne postoji.
Matthew Filipowicz, 25.09.2012.
Preuzeto sa prijateljskog Peščanika