Opet smo u ćutnji, cenjeni piblikume, a to ovde mnogima teško pada. Takav nam je identitet. Na dupe bi progovorili samo da ništa ne kažemo. Uzmimo mene, na primer.
Dok sam vlastan da se proseravam na političke teme, ja pišem o izložbama i putopisima, ali onoga momenta kada na snagu stupi predizborna ćutnja, u meni živne zoon politikon. Šta živne, prosto podivlja! Da mi Panović ustupi ceo „Danas“, a da sve ostale rubrike sabije na prostor ove kolumne, malo bi mi bilo. Ko na klinac, ta osujećenost ide na ruku svakakvim crnim mislima, mislima uopšte, što je u neku ruku i logično jer se u Srbiji politika i vodi da se ne bi mislilo, to jest da bi se mislilo dupetom, za koje neki Srblji, nevični anatomiji misle da je srce, dočim ga drugi, neupućeni u jestestvenicu, smatraju centrom vaseljene.
Jedna od tih mračnih pomisli koje me s naročitom upornošću progone tokom čestih i uspešnih predizbornih ćutnji, jeste pomisao da je „srpski narod“ upropastio srpsku državu, uz svesrdnu asistenciju onih, na današnji dan, nepomenika. Achtung, Panoviću! Pooštri cenzuru! Makaze i lepak u šake. Sad će da padaju teške reči. Vodi računa da neki gubitnik ne optuži nas dvojicu za kakav belaj.
Državica nam se takoreći raspada, rapidno gubi ugled, poverenje u državne institucije je, čak i među državnicima, ravno nuli i svi saborno jadikuju nad tom žalosnom činjenicom. Ja jednako govorim da to tako mora biti dok je kakav-takav suverenitet u rukama „srpskog naroda“, to jest usled objektivne „narodne“ sprečenosti da suverenitet obnaša, u rukama najobičnijih propalica, nazovimo ih javnih pravobranilaca „srpskog naroda“.
Tu su, cenjeni ćutljivi publikume, stvari postavljene na glavu. „Srpski narod“ i kao celina i kao pojedinac, treba da bude državni podanik iliti politički korektno, građanin. Država, da tako kažemo, mora da bude iznad naroda. Ako li „narod“ pohasi, što se ovde neprestano događa, državica se momentalno pretvara u javni servis gorepomenutih propalica jer je naroda mnogo, a države je malo. Nema je za sve, kužite li stari moji.
Još je gore kada se neki istaknuti narodni čovek poistoveti sa „narodom“. „Narod“ ga prosto usisa, ali i on usisa narod. I na kraju, od države ne bude ništa, raspadne se, ode u 3LPM, ovde se otcepljuju, tamo se regionalizuju, a onda „narodni ljudi“, ti nedremani čuvari praga, krivicu svale na strane državljane, Kurtu i Murtu i tako u krug, iz ćutnje u ćutnju, iz ciklusa i ciklus.
Tekst je preuzet sa Dnevnog lista Danas