Krenulo negde krajem novembra, pa – uz povremene pauze – guralo do kraja marta. Kontam o tome ovih dana u okovanosti ledom i skontah da je to možda zbog toga što je i bez snega i leda haotičnost u svetu u rapidnom porastu.
Nije baš za sve kriv sneg. Uzmimo sledeću situaciju. Padne topla kišica usred maja i Beograd se – za mene neobjašnjivo – nađe u saobraćajnom kolapsu. Dokopati se, recimo, taksija u takvim je prilikama samo malo manje nemoguća misija nego ovih dana. Sa druge strane, previše smo se oslonili na tehnike i tehnologije. Kako, bre, da se u mećavi snađe neko ko živi u kompjuteru, to jest na Fejsbuku i sličnim „društvenim mrežama“. Nije priroda surovija prema nama – mada nikada nije bila naročito blaga – nego smo mi kilaviji od naših očeva, dedove bolje i da ne pominjem.
Ima tu još nešto. Za razliku od prethodnih generacija, nas današnje ne drži mesto, a koga po snegu i ledu ne drži mesto, taj se mora pomiriti sa zapadanjima u određene teškoće. Dobro, sad je situacija drugačija, mnogi tu izlaze zbog posla, a ne zbog besa. Pre nekoliko godina sam SMS-om u šali sugerisao Tijaniću da svaki dan (i leti i zimi) objavljuje da je minus deset jer u takozvanim ledenim danima nema saobraćajne gužve. Ali još jasno pamtim slike iz detinjstva, dakle iz vremena kada su ovakvi kijameti bili normalna pojava. I šta? Svi se grejali na drva ili na ugalj, svi imali petrolejku u šteku, svi špajzi bili napunjeni zimnicom, a zavejane iz planinskih krajeva spasavali helikopteri JNA.
Neprohodnih „pravaca“, međutim, nije bilo. Iz prostog razloga što nije bilo ni takvog majčinog sina koji bi pred druga Tita izašao sa raportom o neprohodnosti nekog „pravca“. Neprohodne pravce drug Tito nije voleo – dojadili mu valjda na Igmanu – niti ih je tolerisao. Čistilo se to, bato, i lopatalo i danju i noću. I čekao se mart.
Ruku na srce, naši su putni pravci jedva prohodni i po najboljem vremenu. Previše je tu automobila, a premalo prostora. Ova današnja sokoćala za čišćenje snega mnogo su moćnija od onih starinskih, ali za njih na ulicama prosto nema mesta. Ne mogu, da kažemo, da se dokažu. Ne treba, međutim, paničiti. Sve će biti bolje kada se iscrpu rezerve nafte. Ili će možda biti gore? Lepo su pameti ljudi još u XIX veku upozoravali kuda sve to ide. Ali, eto, prevagnula je vera u progres.
Tekst preuzet iz Danasa