Kumovi” su neobična priča o prijateljstvu čoveka koji je ostao bez posla, sa kerom, iz obližnjeg parka koji, takođe nema posao… To je, u najkraćem, tema nove drame Dušana Kovačevića sa pomenutim naslovom „Kumovi” i podnaslovom „Komedija svakodnevne tragedije”, čija premijera je bila u petak uveče, u 20 časova, na sceni Zvezdara teatra. Kovačević po tradiciji potpisuje i režiju.
„Kumovi” su u osnovi triler, a ono što je Kovačevića zanimalo jeste i današnja ekonomska i politička situacija u našoj zemlji. Lik Milana tumači Predrag Miki Manojlović, koji će se sa ovim Kovačevićevim junakom prvi put pojaviti na sceni Zvezdara teatra posle 28 godina bavljenja glumom. U glumačkoj ekipi su i: Danica Maksimović, Milica Mihajlović, Branimir Brstina i Radoslav Milenković. Scenograf je Nenad Brkić, kostimograf Marina Vukasović Medenica, dok muziku i aranžmane potpisuje Vladimir Marković.
Došao je red da zaigram na sceni Zvezdara teatra. Ranije to nije bilo moguće, ali sada na moju radost jeste. Ovo je jedino pozorište u kojem mogu da igram zbog drugih obaveza. Drago mi je što sam u ovoj i ovakvoj ekipi saradnika. Što me je Dušan Kovačević pozvao da igram u njegovoj drami i što smo uspeli da ovaj posao privedemo kraju. Rad je bio vrlo zanimljiv. „Kumovi” su novi Kovačevićev komad koji ima više linija, kao ukrštenica gde se rešenje dobija tek na kraju – kaže Manojlović koga je beogradska pozorišna publika poslednji put premijerno videla 2003. godine u predstavi „Molijer – još jedan život” u režiji Dušana Jovanovića na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
Kakav je Vaš scenski junak Milan, s obzirom na to da Kovačević tvrdi da „Kumovi” imaju isti rukopis i istu likovnost kao sve što je do sada uradio?
Milan nije bio do sada. Neću ništa reći o mom liku i predstavi. Dođite da vidite. Drama „Kumovi” govori o velikom prijateljstvu čoveka bez posla, kojeg tumačim i jednog psa bez posla, a razlozi su specifični.
Posle duže pauze ponovo ste na pozorišnoj sceni. Da li Vam je bilo teško da se uklopite?
Moja poslednja predstava u Srbiji je bila „Molijer – još jedan život” u JDP-u, pre toga imao sam pozorišnu pauzu od 12 i po godina. To je zanimljivo. Znate, kada glumac ne igra, recimo mesec dana, loše se oseća u svojoj koži. Možete misliti kako je kada 12 godina ne stane na scenu. Ipak, te velike pauze meni lično ne predstavljaju poteškoću. Vrlo lako sam se uklopio. Taj „Molijer” je bila predstava koju sam želeo i voleo da igram. Bila je i vrlo nagrađivana. Pored ostalih za nju sam dobio i Nagradu grada Beograda. Teško je bilo odigrati 66 puta predstavu „Molijer – još jedan život” u takvom rasporedu gde su glumci izuzetno zauzeti. Ipak, svaka predstava je bila različita i posebna, i krajnje specifična. Zato me je privukao Zvezdara teatar, jer ovde mogu da igram koliko hoću i kada mogu. U JDP-u sam tokom karijere uradio četiri, za mene jako značajne predstave, među njima, recimo i „Hrvatskog Fausta”.
U međuvremenu, kada je pozorišna scena u pitanju, najčešće ste pominjani kao inicijator i predsednik društva građana „Radionica integracije”, koje neguje predstave za slepe i slabovide, i osobe sa drugom vrstom invaliditeta. Šta je presudilo da se bavite ovom vrstom humanitarnog rada?
Majka i otac, porodično vaspitanje. Svest da ne može čovek da radi samo za sebe, zbog sebe, na sebi i samo sebi. Zaista je tako: ljudi koji su, uslovno rečeno, na neki način uspešni, integrisani, moraju da imaju te mogućnosti u sebi, te druge vrste širine, takvog pogleda na svet. Ja ga makar imam i mislim da se ljudima mora pomagati, kao i našoj državi. To je, po meni, jako važno, a tu vrstu delatnosti svrstao bih pod kategoriju društvene odgovornosti koja je kod nas tako retka pojava.
Koliko je pozorište ostalo moćno, s obzirom da se sve promenilo? Kako gledate na tokove od 5. oktobra do danas. Šta se promenilo? Kako danas živimo?
Sada sam koncentrisan na pomenutu predstavu. Ne pratim svim čulima događanja na društvenoj i političkoj sceni. Zašto? Zato što sam jednostavno zaronio u ovu stvar. U poslednje četiri godine živimo degradaciju, uništavanje pozorišnih institucija od strane Gradskog sekretarijata za kulturu zato što su linearnim smanjenjem sredstava, iz nekih razloga, pozorišta dovedena u nezgodnu situaciju tako da velike kvadrature i veliki broj zaposlenih gube više, odnosno dobijaju manje novca. U isto vreme se profesionalizuju druge scene, kao što je, recimo, „Dadov” koji je na budžetu, ili na primer „Kult”. To je očigledna promena, skretanje u kulturnoj politici Gradskog sekretarijata za kulturu koje je dovelo do toga da je veliki broj ljudi izgubio posao. Došlo je do smanjenja zaposlenih, došlo je do racionalizacije, koja je bila varka. Ona je podrazumevala otpuštanje, a kasnije nije dozvoljeno da se primaju mladi ljudi. U pozorištima je uglavnom teška situacija, najviše u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, da me pogrešno na shvatite zbog supruge, jer je najveće pozorišno zdanje u Beogradu i logično najviše košta grejanje i struja. Zakon o kulturi i pozorištu je takav da vi teško možete da zaposlite mlade umetnike. Bez tih mladih snaga nema ništa. Nema prezenta, a kamoli sutrašnjice. Tako da je vrlo teška situacija. Čekaju da neko ode u penziju, a ne dozvoljavaju otvaranje novih radnih mesta. Meni se čini da idemo ka prodaji tih zgrada i privatizaciji pozorišta koje će neko kupiti i od tih zdanja napraviti ili pozorište ili parfimeriju, ili, možda hotel.
Pred nama su novi izbori. Kako vidite budućnost Srbije?
Raspolućeno. Teško. Mislim da je situacija veoma složena ko god da je u pitanju. Ne bih voleo da budem u koži nikoga ko treba da rešava ovu situaciju danas. Ja to ne bih umeo da rešim, ko god da dođe ili ko god da je danas na sceni. Vrlo je teška situacija, po meni nerešiva. Mislim da će biti potrebne ozbiljne, ozbiljne godine, dekade da se nešto promeni.
Tekst je preuzet iz Politike