U mesari „Loj“, nasleđenoj od oca, u kojoj je rođen i od koje je, u bosanskoj kasabi po imenu Maglajani, neumornim radom i štedljivošću, stvorio malu finansijsku imperiju, kasapin Stojan – tu, među svinjskim polutkama i svežim iznutricama – kazuje svoju životnu priču, od rođenja do ovog trenutka, u kojoj je krucijalni doživljaj, neostvarena ljubav s nekadašnjom sakasabljankom Slavicom, sada, u inostranstvu, poznatom manekenkom, udatom za bogataša koji njenim imenom „krštava“ staze za trke Formule 1. Svojoj neprežaljenoj ljubavi, Stojan, u Maglajanima, kako joj je i obećao, gradi budistički hram, očekujući da se ona jednog dana vrati.
U osnovi, dramski komad Tanje Šljivar, „Pošto je pašteta“, a u režiji Snežane Trišić, parodija je estradne melodrame – folk balada prožeta, dakle, tugaljivim osećanjem uskraćenosti. Međutim, kad Stojan, sad već oženjen Jovanom, izgovori rečenicu od koje se ledi krv u žilama: „Kad sam upozn’o i dodirn’o Jovanu, ‘ladno sam nakon toga mog’o i malo dijete silovati, kol’ko sam samo prema Slavi sagriješio“, sve ono dotad karikaturalno naglo prelazi u rugobno, ono smešno – u zastrašujuće, a tugaljivo trpljenje – u užas. Persiflaža postaje tragična, a osećanje jezivosti, od tog trenutka, ne napušta predstavu, bez obzira na komične elemente koji će se i dalje, u bujicama, javljati.
U Stojanovu ispovest, drugi likovi se upliću kao njeni lični elementi, i svest jednog infantilnog čoveka postaje tako slika jedne oštećene zajednice. U njoj je sve deformisano; karakteri su cementirani, kao dominantnom osobinom, u stvari, nekom sporednom karakternom crtom; svaka radnja i svaki postupak, prožeti su fanatizmom i fatalizmom. Sve ljudsko je tu poživotinjeno i poživinčeno, atavizirano i rudimentirano. Pred nama je čista groteska, komponovana u stilu naivne likovne umetnosti (s tla bivše Jugoslavije). I s obzirom da se sve prikazuje u odsečnom vremenskom sažimanju – za tili čas vidimo, na primer, kako se Stojan od bebe pretvara u školarca, pa u odraslog čoveka – te ludističke metamorfoze likova i situacija, glavno su sredstvo žanra.
Tanja Šljivar je zamislila da, dok govori, Stojan sve vreme jede komade presne svinjetine. Snežana Trišić je to izbegla, udaljavajući grotesku od naturalizma, kao što i izgled same mesare, u scenografiji Darka Nedeljkovića, nije naturalistički. Time se pojačava kako simboličko, konotativno značenje predstave, tako i maštovitost/kreativnost gledalaca.
Kostimi Maje Mirković, već su gotovi likovi. U izobličenim telima – potpuno ispoljena oštećenja duša.
Zijah Sokolović, taj jedinstveni glumac, koji se ne zaustavlja dok ne iscedi i poslednju kap karaktera koji igra/tumači, Stojana je stvorio kao odraslog i oćelavelog infanta koji ne zna za granicu između odanosti i zločina.
U trostrukoj ulozi, kao Stojanova majka, žena i ćerka, Katarina Žutić – kod sve tri ističući da je granica između naivnosti i ropske svesti nepouzdana – pokazala je smenu generacija kao puki privid promene u zajednici prožetoj palanačkim duhom. Istina, vreme prolazi, ali sve ostaje isto – sinovi i kćeri zauzimaju iste one uloge koje su obavljali njihovi roditelji, i s obzirom na to da se ništa ne menja, život može biti samo negde drugde. Na kraju, u ulozi ćerke, pesmicu „Tata kupi mi auto“, pevajući kao: „Tata, kupi mi nož, da koljem svinje i…“ (te scene nema u dramskom tekstu), Žutićeva je ostvarila upečatljivu poentu ove groteske, čija se angažovanost ne odnosi na kritiku neke određene političke radnje, već predstavlja kritičku parabolu o nezrelosti i neodgovornosti oštećenog društvenog života.
Svi glumci, bez razlike – Nataša Tapušković, i kao babica koja kosom, a ne srpom, reže pupčanu vrpcu (kao u srednjovekovnom moralitetu, ali i u umetnosti naive, tu ima simboličku funkciju Smrti koja se najavljuje na samom početku života), i kao zombirana komšinica, nakljukana bensedinima, tim narkoticima sirotinje; Nikola Jovanović, i kao Stojanov otac, i kao sadistički srpski vojnik, pripadnik specijalne jedinice Gepardi; Aleksandra Janković kao manekenka Slavica (njena emancipovanost, za palanku je pornografija); Vladislav Mihailović kao alkoholičar Inkontinent koji nosi pelene i piša u gaće; Jakov Jevtović kao četvrtasti Mali debeli; Miloš Samolov kao MC Prase – igrali su izvanredno (pojedinima su to i ubedljivo najbolja ostvarenja do sada) – groteskno prenaglašeno, no, bez šmire (koja odavno razara srpsko pozorište), posvećenički, promišljeno i zdušno.
Tekst je preuzet iz Dnevnog lista Danas