Uzalud govorim sebi da je 31. decembar samo običan datum, dan kao i svaki drugi, i da nikakve istinske prekretnice u njemu nema. Uzalud racionalizujem sve to i objašnjavam sebi da je noć između decembra i januara samo još jedna od noći u ovom, prilično dosadnjikavom, životu. Ne vredi. Unutrašnji saboter samo vreba priliku da počne da svodi račune. Da podvuče crtu. Dođe pred mene kao neki mrzovoljni kelner kome ističe smena, i kaže: ,,Da vidimo, gospođo, šta smo ovde imali”. Čuj, šta smo imali!? Pa znamo šta smo imali, naravno.
Imali smo 365 jutara koja počinju tako što dlanove pritisnete na oči, da isterate iz sebe nagoveštaj jutarnje glavobolje, imali smo tapkanje kroz polumrak do spasonosne vode (Nije li to čudno, pomislim nekad, kako nam se čini da voda spira sa nas sve noćne magle?), imali smo nevoljno osluškivanje cevi u susednim stanovima, prebrojavanje jutarnjih tableta na dlanu, imali smo, zar ne, pokušaj da se noćna tišina produži, da se ostane u ćutanju koliko god je to moguće. Barem tako izgleda kad se računi svode u nekom turobnom decembarskom danu.
Ali onda treba biti pošten i prema sebi i prema onom svom kelneru koji čeka da naplati, pa se setiti i maja i juna, i kako vas je probudio neki topli zrak sunca koji je kroz roletne nekako našao put do vašeg lica i odmakao vam kosu sa očiju i tako se igrao na vašem jastuku dok vas nije naterao da se probudite sa osmehom na licu. Onda ste se probudili, ništa vas nije bolelo, čuli ste kako nešto u vašim grudima peva i trudili ste se da ostanete mirni još neko vreme, jer tu, iza vaših leđa, još uvek je mirno disao neko vrlo dragocen, na koga ste jedva čekali da spustite ruke.
Dobro, bilo je i onih jutara kad se uopšte niste ni budili, naprosto zbog činjenice da niste ni spavali. Nekad od brige, nekad od posla, nekad od radosti. Jutro je čudno ako uopšte niste spavali. Imate utisak da ste ušli u svoj sopstveni paralelni univerzum i da ste postali neko drugi, sasvim nalik na sebe od juče, ali ipak različit. Jer dok spavamo, mi se predajemo nekoj sili koja je po svemu od nas jača. Kad god pristanemo na san mi uvek pomalo pristajemo i na sopstvenu smrtnost ili barem na ono stanje iz vremena dok se još nismo ni rodili, na svet u kome nas nema. Svako padanje u san pomalo je mirenje sa time, i svaki pristojan čovek, svake noći, uradi taj mali ritual priznavanja jačoj sili da je zaista jača. Ali ako ne odete na spavanje, onda ste uradili malu diverziju, izbegli ste jedan privremeni nestanak iz sopstvene svesti, odbili ste da odete na redovni i obavezni remont kod svog noćnog mehaničara, rekli ste višoj sili: ,,Neka, ja ću to da opravim sam”, i ušli ste u sledeći dan zaobišavši jednu malu nesvest. U svođenju računa, duboko verujem, ovakve dane trebalo bi posebno obeležavati i tarifirati. Oni su po mnogo čemu čudnovati, uprkos umornim kapcima. Dani kad noćne vile nisu imale prilike ništa po nama da čeprkaju.
Vi ste možda zaboravili, ali vaš konobar sigurno nije – dane kad ste bili na putu i kad se niste uopšte budili u svom krevetu. Pa makar ste bili samo kod tetke u selu, nema veze. Na ovakve dane, tarifa je skuplja. Svaki put kad ste uspeli da umaknete iz svoje svakodnevice, ušli ste u crvenu zonu, dame i gospodo, i prešli na drugu tarifu, da se izrazimo jezikom taksiste.
I onda, iako takav luksuz sebi zaista retko možete da priuštite, bilo je i onih jutara iz treće tarife. Retko doduše, ali je bilo. Ono kad vas svi ostave na miru i – što je najčudnije – ništa vam to i ne smeta. Probudite se ujutru i niko vas nigde ne očekuje. Podignete sa poda jučerašnje novine i mirno ih čitate naredna dva sata i svašta zanimljivo u njima nađete. Dani kada vam telefon nijedanput ne zazvoni i kada vam se čini da je ceo svet, tamo negde napolju, obazrivo prigušio zvukove kako biste vi povratili energiju za nastavak svog života. Kad svodite račune, setite se obavezno i ovakvih dana.
Nevolja je u tome što se računi ne svode u julu, u maju, u nekom toplom septembru, ne svode se dok nam sunce ispunjava prozor i dok se neka deca veselo dovikuju na ulici. Ne, računi se nažalost svode kad opadne sve lišće sa grana, kad nam se dah ledi od hladnoće i kad nam košava prodire u neispavani um. Tada, u takvom nekom jutru, može se zaista učiniti da godina koju ostavljamo za sobom nije baš zaslužila da je po bilo čemu lepom pamtimo. Još i gore, može nam se učiniti da ni ova koja dolazi neće biti ništa bolja, da će iz nas iscediti poslednje atome snage.
Ali kako je sve, baš sve, u životu varka, tako je i naša zimska neverica samo privid. Jer nešto lepo će se, kad-tad, ipak, ponovo dogoditi i vi to znate. Ako ništa drugo, doći će ponovo onaj dan kad ćete da sednete u neku letnju baštu, ispod neke lipe, i da naručite hladno pivo. I svi koji tada budu prolazili ulicom učiniće vam se simpatični. Što je takođe varka, ali šta mari. Varka je, više-manje, sve što u ovom životu i imamo.
Preuzeto sa Politika.rs