Taman kada je štampana knjiga povratila svoju vrednost, preko interneta se neočekivano pojavio pisac koji je sa svojim delom zasenio publiku, a to je mladi Rus, Dmitrij Gluhovski. Njegov prvenac SF/horor žanra, Metro 2033. planuo je preko preko noći, a piscu doneo slavu i bogatstvo. Ne samo da je publika „pala“ na idejnu strukturu njegovih romana, već i na činjenicu da se u njegovom stvaralaštvu mogu naći uticaji Strugackog, Pelevina, Borhesa, Kafke sve do Vegilija i Homera, kao i uticaji umetnika iz oblasti filma i slikarstva poput Tarkovskog, Kjubrika i Munka.
Ideju za prvi roman Metro 2033. Gluhovski je našao i savremenom svetu posle nukleranog rata koji je ljudskoj vrsti doneo velike posledice. Zbog toga je mesto dešavanja svojih romana Gluhovski smestio u pakao podzemlja, tj. u savremeni metro. Metro je piscu omogućio da svet svemira (iz SF književnosti) ili svet mora (iz epa) prikaže u tamnom svetlu. Nasuprot svemiru koji je mnogim umetnicima bio simbol neistraživosti ljudske psihe, Gluhovski je svoj svet smestio u hladno podzemlje u kojem vlada tama sopstvenog ludila. Slike metro stanica kao jedinih preživelih gradova podsećaju na svemirske baze koje svakog trenutka može da napadne neobjašnjiva sila. Kao vrstan poznavalac svog žanra, Gluhovski je svoje delo izdigao na viši nivo. On se poslužio ne samo otkrićima iz alternativne kulture, već i otkrićima na planu nauke, od psihoanalize do teorije relativiteta. Njegovi junaci u haosu čovečanstva pokušavaju da pronađu istinsku vrednost koja u knjizi ima mitološki kontekst. Otuda se mit nalazi na svakoj stranici Metroa, a struktura romana počiva na strukturi najvećeg epa, Odiseji.
Kao i u Homerovom epu, priča počinje in medias res. Svako poglavlje predstavlja jednu celinu u lutanjima glavnog junaka, sa pojedinačnim epizodama i retrospekcijama. Suprotno od Homerovog Odiseja koji luta morima u potrazi sa rodnom Itakom, glavni junak prve knjige, Artem luta podzemnim tunelina u potrazi za sobom. Osim osnovne tematske paralele između Odiseje i Metroa, Gluhovski je iskoristio nekoliko epizoda iz Homerovog epa tako što ih je smestio i prilagodio svetu metroa. Paralelno sa Odisejevim silaskom u podzemlje, mladi Artem se iz začaurenog metroa uzdiže na zemlju. Dok u Homerovom epu, Odisej silazi u podzemlje u potrazi za znanjem koje mu može dati samo prorok Tiresija, u romanu Gluhovskog, Artem se, obrnuto, izdiže iz podzemlja u potrazi za proročanstvom u vidu knjige. Motivi knjige i biblioteke česti su u postmodernizmu, pa knjiga odnosno biblioteka predstavlja svu prethodnu pisanu reč koja se nalazi iza nas i koju smo dužni da nosimo sa sobom. Sa druge strane, u kosmosu znanja, motiv izabrane knjige predstavlja paradoks tradicije, tj. nemogućnost da se znanje do kraja dokuči.
Život u podzemlju omogućio je piscu umetanje različitih motiva i aluzija. Svi oni daju romanu određenu punoću i brzinu kakva je neophodna današnjem čitaocu. Lutajući kroz svet pakla u potrazi za spasom, Artem se susreće sa različitim civilizacijama i filozofijama. Vodeći svog lika kroz mračne tunele današnjice, pisac je želeo da kroz simbol metroa prikaže različita viđenja na svet i da u svoje delo inkorporira ideologije koje nas na neki način i dalje okružuju. Tako, na primer, on nailazi na Homerove sirene, koje više nisu prelepa bića, već divljaci koji muzikom čaraju. Takođe su u metrou prisutne smrtonosne nimfe kao eha koja odjekuju cevima tunela, divlji Lestrigonci i sl. Zanimljiv je način na koji se Gluhovski odnosi prema religiji. U knjizi je prisutno nekoliko različitih viđenja Boga, od Velikog Crva koji je stvorio podzemni svet i tunele, što se može tumačiti kao reminiscencija na Frenka Herberta i njegov svet Dine, do usputnih sekti koje (i dalje) veruju u sudnji dan i mesiju.
Pored motiva iz književnosti, Gluhovski se poigrao i sa umetnošću iz polja filma i slikarstva. Još se u naslovu vidi najveći uticaj Klubrikovog filma 2001:Odiseja u svemiru. Međutim, mnogo veći uticaj na oba romana o metrou čini Stalker Tarkovskog odnosno knjiga po kojoj je snimljen pomenuti film, Piknik kraj puta. Ovaj film doneo je Gluhovskom ne samo pojam i lik stalkera koji u njegovom romanu igra ključnu ulogu, već i mnoge pojmove u vidu metro Zone, a i glavnog motiva u romanu – potrage. Stalker, kao osoba od važnog značaja za život u metrou, predstavlja posebnu figuru, odabranog čoveka koji, poput mitološkog Atlasa, nosi breme podzemlja na svojim leđima. Takođe se kroz simbol stalkera ogleda biblijski motiv paradoksa žrtvovanja svog privatnog radi opšteg dobra.
Osoba poput stalkera koja nema život u sebi i koja je svela svoju egzistenciju na pomoć drugima, dominira u drugom delu romana, Metro 2034. Kao što Zona kod Tarkovskog koja uzima samo one koji imaju čemu da se nadaju, tako i Metro uzima život, a ostavlja stare i beživotne. U ovom delu, Gluhovski se pozabavio motivom virusa. Za razliku od mračnog sveta prvog dela, u ovom romanu nadzire se izlaz i to u obliku umetnosti. Umetnost se vidi kao božanska sila koja je u stanju da uzdigne čovekov duh. Muzika u Metrou 2034. je ta koja daje spas kroz vid bekstva od svakodnevnice i kao mogućnost da se ponovo vidi sunce. Ipak, ovaj drugi deo, Metro 2034, bitno je slabiji od prvog. Gluhovski se i ovde držao Borhesovog recepta o tradiciji, toliko da je glavnog lika nazvao Homer. Međutim, ovaj Homer, u mraku podzemlja, nema prostora da pripoveda o borbi junaka Ahila i o mudrom Odiseju. Njegova Ilijada svodi se na borbu sa nečistim silama sa površine, na borbu sa bolešću.
Kada su u pitanju romani Gluhovskog, brojne aluzije i uticaji umetničkih dela prethodnika svakako da utiču na ocenu njegovog rada, ali nisu presudni. Bez poznavanja ijednog od navedenih dela, čitalac bi mogao da unese u njegovu viziju apokalipse. Pored toga što je njegov stil adekvatan žanru kojim se bavi, ritam njegovog romana je dinamičan, a to je ono što je presudno kada je u pitanju književnost današnjice. Sa druge strane, brojne kritike su upućene na njegov račun. Neočekivani i malo verovatni obrti kao i patetični momenti svakako da smetaju, ali ih je pisac dramaturški opravdao pa mu ne možemo zameriti. Takođe je neosporno da je drugi deo romana, Metro 2034. neuporedivo slabiji od prvog i ne zaslužuje njegovu pažnju. Baveći se sporednim likovima prvog dela, Gluhovski je u Metrou 2034. zapostavio glavne likove prethodne knjige, a njihove priče ostavio nedovršene. Čitalac Metroa 2033. čiji kraj je ostao „da visi“ očekivao bi u nastavku razrešenje, kojeg, u stvari, nema. Ipak, Gluhovskom treba odati priznanje za odličnu ideju i ne dopustiti da drugi deo kvari kvalitet prvog.
Tek kada se čovekova egzistencija svede na najniži mogući oblik, shvataju se prave vrednosti koje u svakodnevnom životu ne primećujemo. Čovekova životna volja je toliko snažna u svetu metroa Dmitrija Gluhovskog da se opire paklu koji zjapi pred njim. Sa druge strane, to je čovek koji više ne može da podnese izvor života i to je njegov glavni paradoks. Sunce i otvoreno nebo pojavljuju se samo kao priče starih, kao nekadašnji raj kome se čovek ne može više približiti jer bi, naviknut na pomračinu podzemlja, oslepeo. Strah od sunca zapravo je ono što najviše smeta junacima romana – kroz simbol metroa Gluhovski ne govori samo o posledicama ljudske pohlepe, on govori o mračnoj ljudskoj prirodi koja je u večitom strahu i koja ljubomorno uništava pred sobom sve što iz sebe zrači životom.