Mnogi su hapšenje Mladića stavili u kontekst iznuđenog poteza da bi se odobrovoljili evropski donosioci odluka da nam dodele status kandidata i otvore proces pregovaranja. Malo ko je u tome video političku volju da se uspostavi drugačiji odnos prema prošlosti. Mislim da hapšenje Hadžića pokazuje da je ta volja uspostavljena i da naravno osim ispunjavanja uslova za evropske integracije govori i o nekim dubljim promenama u našem tumačenju uloge Srbije u proteklim ratovima.
Da je to promena zvanične politike i uspostavljenje novog odnosa prema istoriji biće potpuno potvrđeno tek kada te teme na jedan nov i precizno iskazan način budu uvedene i u školski sistem. Ne može se više zamisliti škola u kojoj se istorija završava 1990. godine sa rečenicom da su onda nastupili neki ratovi. Moraju se uvesti nova poglavlja koja uključuju objašnjenje Deklaracije Skupštine Republike Srbije o zločinu u Srebrenici, definišu Mladića ne kao heroja i patriotu već kao optuženika za ratne zločine i genocid.
Mnogi razgovori sa učenicima srednjih škola rođenih početkom devedesetih pokazali su njihovo apsolutno neznanje o tome šta se u regionu događalo tih godina. Mnogi ne znaju da je rata u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj uopšte bilo i reč rat povezuju samo sa bombardovanjem Srbije i delimično sa Kosovom. Mnogi ne razumeju ni ulogu i razlog postojanja Haškog suda i iskreno su se čudili zašto ti sudovi sude samo ljudima sa Balkana,a ne i ostalima. Ta rupa u obrazovanju nije ostavljana slučajno – ona je bila politička odluka na osnovu koje se moglo veoma lako manipulisati mladim generacijama. U najavi je izrada strategije obrazovanja Srbije i ukoliko ona izbegne ovu vrstu intervencije u predmetima istorije i građanskog vaspitanja biće to znak da nikakve suštinske promene nisu na dnevnom redu. To bi bila izuzetno loša vest.
Goran Hadžić je naravno u celokupnom kontekstu samo epizodista, ali značaj njegovog hapšenja vidim pre svega kao pokazatelj promene delikatnog odnosa snaga u bezbednosnim i vojnim strukturama koje su očigledno prevagnule ka drugačijem interesu Srbije, a to je demokratska država, članica Evropske unije. Način hapšenja i Mladića i Hadžića u velikoj meri opravdava tumačenja da su neke bezbednosne strukture sve vreme tačno znale gde se oni nalaze i kontinuirano i nažalost uspešno sprečavale njihovo dovođenje pred sud. Ponavljam da je činjenica da je taj naizgled najteži zahtev postavljen pred Srbiju ispunjen, očigledan znak duboke promene u oblasti bezbednosti. Tajming ovih hapšenja i razloge za ovu „tešku” političku odluku mnogi tumače i izborima, i u tom smislu ovaj trenutak je zanimljiv jer je dovoljno dalek da se emocije ohlade, a dovoljno blizu da u trenutku izbora ne bude već stara vest o ovim postignućima. To je važno pre svega jer može da prelomi odluku o učešću na izborima onih koji su razočarani dosadašnjom oklevajućom politikom vladajuće koalicije.
U logističkom smislu nije zanemarljiva činjenica da se u proces potrage i hapšenja tek neposredno uključila i policija i ne sumnjam da će ministar Dačić, očigledno s razlogom, uspešan završetak ove potrage predstaviti i kao svoj profesionalni i politički uspeh. Greše oni koji misle da će mu to umanjiti rejting među glasačima Socijalističke partije. Naprotiv, mislim da će olakšati odluku mnogim mladima da priđu SPS-u sa smanjenom strepnjom da će ih takva odluka svrstati u one koji podržavaju ratne zločine.
Oba hapšenja prolaze uz, za mnoge, neočekivano mirnu reakciju javnosti. „Patriotske” stranke su najavljivale da će ova hapšenja podići Srbiju na noge, pa čak uzdrmati ili promeniti vlast, ali događa se upravo suprotno. Poruka građana ekstremnim nacionalističkim politikama jeste: Više nećemo glasati za vas!
Tekst je preuzet sa prijateljskog portala www.b92.net