– Pa odakle mi?
– Iz budžeta.
– Kakvog budžeta, brate Remi… Budžet mi je u deficitu.
– Pa onda uzmi iz deficita.
– A šta će ti pedeset miliona?
– Da napravim grad.
– A što ga ne napraviš od svojih para?
– Zato što sam ja neimar. A neimar, samo ti ime kaže, ne ima para.
– A gdje ćeš da praviš grad?
– U Višegradu.
– Gdje?
– U Višegradu. Znaš gdje je Višegrad?
– Čuj, Višegrad… Šta ima da ga praviš kad je već napravljen?
– Pa neću da pravim Višegrad.
– Nego Nijevišegrad, he-he… Jel mi ova jaka?
– Uf, jaka, jaka! Za oči grize kolko je jaka.
– Jel’ se ti to ljutiš?
– Ma jok.
– Ajde, ne ljuti se, naći ćemo para. Jebo sad pedeset miliona maraka! Nisu dinari pa da žalimo za njima.
– Dobro kažeš, Lemi, nisu dinari. Da su dinari, ne bi ti ih ja ni pito.
– Čuj, ne bi… A što ne bi?
– Zato što sa pedeset miliona dinara ne mogu da sagradim ni selo.
– A kakav ćeš grad da sagradiš? Opet drveni?
– Ma jok. Drvo se više ne nosi, nije in. Sad je glavna fora kamen. Znaš kakav kameni sto ima moj jaran Maradona?
– Kakav?
– Veliki, bijeli, kameni. Od velikog bijelog kamena.
– A što bijelog, brate Remi? Kako na njemu pronađe koku?
– Kakvu koku, Lemi?
– Koku nesilicu, he-he… Jel mi i ova jaka?
– Uf, jaka, jaka! Za sinuse grize kolko je jaka.
– Ne ljutiš se?
– Ma jok.
– I kažeš: kameni grad?
– Ja, kameni. Kamengrad od kamena. A zapravo Andrićgrad.
– Jel od Andrića?
– Nije nego od tvojih para, he-he-he… Jel sad meni ova jaka?
– Jaka, brate Remi, jaka… Za srce ujeda kolko je jaka. Nego kaži ti meni kakve veze ima Andrić sa kamenom? Pa nije on bio vajar nego pisac.
– Šta bi ti: da ja onda sagradim grad od hartije? Origami City, jel to? Pa nismo u Japanu. I nije Andrić piso haiku poeziju nego velike romane. I ne može sad „Na Drini ćuprija“ da bude „Na Drini hartija“. Oćeš da nam se ruga cijeli svijet?
– Ma jok. Dosta nam se rugaju i ovako. Ona se Ejmi Vajnhaus napije ko crna zemlja, a Ameri onda nas Srbe zajebavaju da smo genocidni. Ko da smo joj mi dali to mrtvo pijano prezime Vajnhaus…
– Pusti Amere, Lemi. Daj ti lovu pa da mi to oplodimo.
– Koga da oplodimo? Ejmi?
– Ma jok, Andrića.
– Ja ga, vala, ne bih plodio, a ti kako hoćeš…
– Ma ne Andrića ko Andrića, nego ko naš duhovni kapital.
– A zar ti, brate Remi, nisi protiv kapitala?
– Pa jesam protiv svjetskog, al nisam protiv našeg.
– Čijeg našeg?
– Tvog i mog.
– Kakvog tvog? Pa jesi li reko da si ti neimar, da ne imaš para.
– Zato imam tebe, druže Lemi. Ajde, vadi pare, pa da vidiš šta će sve bata Emir da ti sagradi!
– Da čujem…
– Ima da vaskrsnem cijelu kasabu. I Hadži-Ristanovu kuću, i magazu Koste Baranca, i Alihodžin dućan, i Kameniti han, i Zarijevu mehanu, i Šrajberov špeceraj, i Gutenplanovu kantinu, i Šperlingovu fabriku sode i fotografski atelje, i oficirsku kasinu, i Lotikin hotel, i gazda-Santinu magazu, i kupleraj „Pod topolama“… Ima da sve bude ko što je Andrić napiso! I gdjegod okom da pogledaš, odasvud raste živa lova! Na Drini lutrija!
– Ej, brate Remi, da nećeš i onaj Merdžanov kolac da našiljiš?
– Pa ne znam… Nešto se mislim. Bojim se da se pogrešno ne shvati.
– Ej, kad smo kod pogrešnog shvatanja… šta ako se neko uzjoguni zato što se taj tvoj zabavni park…
– Nije to, Lemi, nikakav zabavni park. To je čista kultura.
– Jeste, sa sve kuplerajem… Šta ako se neko uzjoguni zato što Kamengrad podižemo blizu kuće onog Lukića? Znaš kakvi su ljudi danas, nikakvi, preosjetljivi…
– Ko da se pobuni? Kog Lukića?
– Pa Muslimani, znaš ti njih… A Lukić, znaš onaj Lukić, što su ga osudili u Hagu… Ma čuo si sigurno one priče da su Muslimane u Višegradu žive spaljivali…
– Pa šta mi, Lemi, imamo s tim? I šta Andrić ima s tim?
– Ma nema s tim niko ništa, ali znaš Muslimane, kažem ti…
– Uf, što si ti posto obziran…
– Ma nisam, nego, eto, palo mi na pamet… Znaš koliko su opsjednuti…
– I šta ja sad da radim zato što je neko opsjednut?!
– Pa ne znam, brate Remi. Možda da razmislimo pa da se u sklopu Kamengrada podigne još neki objekat…
– Šta da se podigne? Gdje da se podigne? Vidiš da je sve precizno nacrtano…
– Pa vidim, al ne znam, mislim, čisto onako, ako može da se udjene…
– Šta da se udjene, Lemi? Vatrogasni dom?
– Ma ne, to ne bi imalo smisla… Šta ima da se gasi ako su odavno izgorili… Nema smisla da bacamo pare budzašto…
– A šta bi po tebi, matere ti, imalo smisla?
– Pa možda krematorijum.
tekst preuzet sa www.slobodnevropa.org