Ako su albumom “Accelerate” R.E.M. nagovestili povratak svom prepoznatljivom zvuku, ta tranzicija u poznate vode je kompletirana aktuelnim “Collapse into Now”.
Malo je bendova čija karijera traje tri decenije tokom kojih ne gube kontinuitet u izdavanju albuma. R.E.M. su jedna od takvih grupa jer oni od svog osnivanja 1980. objavljuju u proseku jedan album u svake dve godine. Oni koji tvrde da kvantitet i kvalitet ne idu zajedno, nisu bili u pravu tokom prvog dela R.E.M. karijere, kada grupa praktično nije izdala loš album, no njihove reči su imale smisla u poznoj fazi trija iz Džordžije. Ta prva faza je zaokružena pločom “Automatic for the people” od koje R.E.M. funkcionišu po principu toplo-hladno. Taj pad u kvalitetu je naročito očigledan u 21. veku u kom R.E.M. nisu objavili nijednu ploču koja može parirati nekom od albuma pre “Automatic for the People”. Ipak, i kada album nije dobar u kontinuitetu, skoro uvek je imao bar jednu pesmu koja se može okarakterisati kao hit, no svi znamo da R.E.M. mogu mnogo više od toga.
Nakon mlakog “Reveal” kog je jedino izvukla (verovatno poslednja velika pesma koju su R.E.M. snimili) “Imitation of Life”, usledila je ploča “Around the Sun”, prepuna dosadnih melodija i po mnogo čemu je najgore izdanje u karijeri ovog benda. Da nije sve tako crno, čuli smo na albumu iz 2008. “Accelerate” na kojem se R.E.M. vraćaju svom prepoznatljivom gitarskom zvuku, ali i dalje bez pesme koja može parirati nekom od singlova iz poslednje dve decenije prošlog veka. Situacija nastavlja da se popravlja na bolje i sa njihovim najnovijim izdanjem “Collapse into Now”.
Za razliku od “Accelerate” pred čije objavljivanje je Michael Stipe, verovatno i sam svestan koliko su zabrljali na “Around the Sun”, na sva usta govorio kako je to njihov povratak gitarama, pre izdavanja ovogodišnje ploče nije bilo toliko pompe. A kako i da je bude kad je reč o jednom tipičnom R.E.M. albumu, možda i najtipičnijem u poslednjih 15 godina. To naravno ne znači da je “Collapse into Now” loš album, ali kada stvari tako stoje, razumljivo je zašto ga njegovi autori nisu najavljivali bombastičnim rečima.
Sudeći po dve gitarske pesme kojima album počinje (ziheraški prvi singl “Discoverer” i furiozna “All the Best”) slušalac se lako može zavarati i zaključiti da je ovo nastavak ploče “Accelerate”, ali već sa “Überlin” jasno je da to nije tako. Kad smo već kod “Accelerate” i gitarskih pesama, dve takve su lepše od gotovo svih sa tog albuma. Naime, radi se o numerama “Alligator_Aviator_Autopilot_Antimatter” čijoj suptilnoj punk atomsferi doprinosi i Peaches, čiji gas čujemo u refrenu, kao i “Mine Smells Like Honey” koja je tipičan R.E.M. gitarski hit, čija melodija ulazi u glavu već posle prvog slušanja.
Ako ovde nema velikih pesama koje mogu da pariraju hitovima kao što su “Drive”, “Fall on Me” ili “Losing My Religion”, nema sumnje da R.E.M. u ovom veku nisu izdali album sa ovoliko pristojnih numera. Tu prvenstveno mislim na pomenutu “Überlin” čija atmosfera levitira izmedu onih koje smo osetili u pesmama “Drive” i “Daysleeper”, čineći je jednom od najlepših na albumu. Harmonika u “Oh My Heart” takođe evocira uspomene na famozni “Automatic for the People”, mada je tekst potpuno savremen i govori o osećanjima povratnika u, Katrinom raznešen, Nju Orleans. Gitara Petera Bucka u “Everyday is Yours to Win” podseća na melodiju Velvet Underground klasika “Stephanie Says”, dok klavir u “Walk it Back” dosta liči na onaj iz “At My Most Beautiful” sa albuma “Up”. Ploču zatvara psihodelična – spoken word pesma “Blue” u kojoj čujemo Patti Smith, podsećajući nas na njenu poslednju saradnju sa R.E.M. i numeru “E-Bow the Letter” iz 1996.
Iako je “Collapse into Now” dobar album, možda i najbolji koji su R.E.M. snimili od “New Adventures in Hi-Fi”, malo je razočaravajuća činjenica da je glavna vest vezana za njega povratak tipičnom R.E.M. zvuku. Kada svirate preko 30 godina, zar ne bi trebalo da glavna vest bude promena, istraživanje novih granica pop muzike? Mislim da je bend upravo to pokušao sa “Around the Sun”, no taj eksperiment je bio toliko neuspešan, pa se povratak prepoznatljivom zvuku sada čini kao trijumf.
Pošto su se sad vratili tamo gde su bili, pokazavši nam da nisu zaboravili da prave brze pesme na distorziranim gitarama kao i balade na akustarama i harmonici, mislim da je vreme da se Stipe, Buck i Mills ponovo okušaju u nečem što nije toliko tipično za R.E.M. i snime jedan album prepun međusobno različitih pesama (uspešan i oproban recept na “New Adventures in Hi-Fi”). Energija koja se čuje na “Collapse into Now” nam govori da su i te kako u stanju za to.
Tekst je preuzet sa portala www.b92.net