Pre svega zato što je, uprkos otporima, iz manjinske pozicije pokušao da izvrši radikalni raskid sa prethodnom decenijom, možda najgorom decenijom u istoriji Srbije. Taj raskid simbolično je predstavljen predajom Slobodana Miloševića Međunarodnom sudu u Hagu: nezaboravnom slikom pogruženog zločinca i bahatog diktatora koga čuvari u noći sprovode preko onog sablasnog dvorišta u zatvorsku ćeliju Sheveningena. Bio je to prizor koji je pružao nadu da se srpsko društvo nalazi na dobrom putu ka punoj moralnoj, političkoj obnovi, ka boljem životu i oslobađanju od teške istorijske hipoteke zločina.
Ispostavilo se da će ga to koštati života. Jer, ta ista slika u jednom segmentu društva i državnog aparata izazivala je sasvim drugačija osećanja: poraza, gneva i straha. Milošević je imao mnogo saučesnika. Oni su njegovu predaju proglasili državnim udarom, sramnim činom i izdajom. Po njima je izborni poraz Miloševića predstavljao samo redovnu smenu vlasti, personalnu promenu koja ne ugrožava kontinuitet politike i koja neće postavljati pitanje odgovornosti (“revanšizma”) za počinjena nedela.
Druga, i sasvim drugačija slika – koja takođe ima svoju simboliku – jeste ona koju opisuje filmski reditelj Goran Marković:
“Kad god pomislim na Zorana Đinđića setim se onog kadra, snimljenog noću, u kome on dolazi mečki na rupu, to jest prelazi nekih dvadesetak koraka odvratnom, izbetoniranom stazom, osvetljenom šugavim neonskim svetlom i ulazi u kasarnu JSO u Kuli. Ispred ga čeka njegov budući dželat, ali on korača odlučno, rešen da ide do kraja, Orfej silazi u Tartar, prošavši pored besnog Kerbera.”
Treća slika je ona koju često, s povodom i bez povoda, s vremena na vreme ugledamo na našim televizijskim ekranima: panično komešanje u dvorištu Vlade, nekog unose u automobil koji zatim velikom brzinom uz zvuke sirene i mahanje saobraćajnim palicama izleće iz dvorišta, preseca gusti saobraćaj u Nemanjinoj ulici i odlazi.
U ta tri prizora, duboko usađena u našu svest, predstavljena je čitava decenija. Kasniji prizori: sudnica Specijalnog suda u kome se sudi atentatorima, svakodnevna spinovanja advokata pred kamerama, izjave portparola Suda, filmovane završne reči, strahovit su antiklimaks. Đinđića je ubila jedna Srbija koja se u tim kasnijim prizorima ne pojavljuje.
Zločin izvršen 12. marta 2003. godine pogodio je sve nas. I one koji su toga svesni i one koji nisu. Retko, vrlo retko, jedan jedini hitac može da tako izmeni sudbine miliona ljudi. Takav zločin se, paradoksalno, opire razumevanju, takav zločin ne sankcionišu odredbe krivičnog zakona, šteta koja se takvim zločinom čini je nenadoknadiva. Ne postoji kazna koja bi bila srazmerna takvom zločinu, kako bi to Zakon zahtevao. Ne postoji kazna kojom bi bio vaspostavljen takvim zločinom narušeni pravni i moralni poredak. Posledice su nepopravive. Pravda je gotovo nemoguća. I zato, takav zločin ne izaziva pravednički gnev, bes, osvetoljubivost – takav zločin izaziva samo tugu: sada je kasno, učinjeno je nešto strašno i nepopravivo.
To osećanje simbolizuje četvrta slika: beskrajna tiha kolona stotina hiljada koji u bolnoj tišini ispraćaju kovčeg Zorana Đinđića, prvog demokratski izabranog premijera i čoveka koji nam je nasmejan obećavao da ćemo se “sresti u budućnosti”. Evo te budućnosti, ali njega u njoj nema.
Pa, ipak, sećanje na Đinđića ne bi smelo da se iscrpljuje samo u, svakako razumljivom i opravdanom, osećanju velikog gubitka. To bi bila samo još jedna nepravda učinjena prema njemu. Život se pojavljuje u mnogo oblika, a za život čoveka je karakteristično da ponekad traje i posle biološke smrti, u mislima, rečima i delima koje nastavljaju svoj život u nama.
Mislim da je to imao na umu i sam Đinđić kada je, kratko vreme pre ubistva, poslao poruku svojim budućim ubicama: “Ako mislite da ćete zaustaviti Srbiju time sto ćete mene ubiti grdno se varate”. Ova poruka je značajna na dva načina: prvo njome je Đinđić svoje ubice, sve svoje ubice, otkrivene i još neotkrivene, pravilno označio kao one koji bi želeli “da zaustave Srbiju”, dakle, definisao motiv svog budućeg ubistva, i drugo, ostavio svima nama u amanet da ne dozvolimo da “Srbija bude zaustavljena”, da opravdamo tu njegovu nadu i, ako tako može da se kaže, produžimo njegov posmrtni život.
Da Srbija ne bude zaustavljena, u čemu?
Danas već postaje malo teško setiti se slike Srbije iz 2000-e godine. Srušen je režim Slobodana Miloševića, ali je Srbija koju zatiče Đinđić na mestu premijera temeljno devastirana: vojno poražena, ekonomski uništena, razorenog društvenog tkiva, zapuštene infrastrukture, zemlja kriminalizovanih institucija, osramoćena zločinima, međunarodno izolovana.
Ipak, ono što je istorijski možda još i važnije, 2000-e godine Srbija je bila takoreći samo geografski pojam, zemlja bez vizije o tome kuda krenuti sa te puste jalove ledine. Stanovnici te Srbije mogli su se samo opisati kao siromašni i izmučeni ljudi koji žive u slivovima Morave, Save i Dunava. Ljudi na bespuću.
Naime, tokom devedesetih u Srbiji su poražena jedina dva državna koncepta koji je Srbija ikada, od svog postanka, imala: državni koncept Velike Srbije i državni koncept Jugoslavije. Neprolazna zasluga Đinđića jeste što je u tom trenutku formulisao novi državni koncept: Srbija u Evropi. Viziju koja je u tom trenutku za mnoge izgledala nerealna, utopijska, a za neke čak i zastrašujuća. Zastrašujuća jer je podrazumevala prihvatanje odgovornosti za devedesete. I to ne samo odgovornosti pred Haškim tribunalom, već istorijske, političke, krivične i moralne odgovornosti za strašnu stranputicu na koju je na početku te decenije stupila cela nacija. Optimizam i hrabrost koju je ova vizija zahtevala, delio je u tom trenutku mali broj ljudi, ali ta vizija i taj državni koncept danas je gotovo opšteprihvaćen, makar ponekad i neiskreno. To je neprolazna zasluga Đinđićeva i njegov legat. Srbija nema drugi realni državni koncept. On nam je zadat.
To, međutim, ne znači da ništa ne stoji na putu njegovog ostvarenja. Prepreku tom ostvarenju postavlja već sama inercija naših duboko usađenih predrasuda stečenih tokom dva veka promišljanja te srpske istorijske dileme, za ili protiv Evrope. Iza taktičkog deklarativnog zaricanja u Evropu, često se mogu prepoznati napori da se postupcima opstruira ostvarenje tog koncepta. To je najpre bilo uočljivo u otporu Haškom tribunalu, skrivanju “heroja Mladića”, ali zatim i preambulom Ustava, mukama s Deklaracijom o Srebrenici, praznom magijskom formulom o “četiri stuba” spoljne politike itd. Sve to ilustruje snagu otpora sa kojim je Đinđić bio suočen, ali i snagu otpora koja i danas stoji na putu ostvarenja njegovog legata.
Nije dovoljno slaviti Đinđića. Potrebno je nastaviti borbu protiv onih koji se i danas opiru ostvarenju njegove vizije.
Danas