“Njujork tajms” citira nekog američkog zvaničnika koji kaže da su Evropljani imali “jedan dugi razgovor”. Posle jedanaest sati rasprave u nedelju 9. maja, u ranim satima u ponedeljak 10. maja složili su se da obezbede lek za grečesku dužničku bolest – spakovali interventni paket vredan čak 750 milijardi evra (975 milijardi dolara), da bi sprečili da se zaraza dužničke krize iz Grčke ne proširi na zemlje takozvane evrozone (videti okvir “Evrozona…”). Za taj poduhvat 16 članica evrozone će obezbediti 440 milijardi evra, oko 60 milijardi evra dolazi iz fonda Evropske komisije za vanredne situacije. Međunarodni monetarni fond će obezbediti 250 milijardi evra. Moguća alergijska reakcija verovatno neće nastupiti zbog finansijskog obima, već zbog strogih uslova koji ih prate.
Ministri finansija EU žurili su da taj plan, koji zovu “vučji paket” i “vozilo specijalne namene”, donesu pre nego što se u ponedeljak 10. maja otvore azijska finansijska tržišta da najave novi propast sveta. Doneli su ga uz mnogo konsultacija s Amerikancima, Japancima, liderima G7. Amerikanci kažu da je primenjen njihov psihološki model o “nadmoćnoj sili”, pošto je po tom tumačenju “sve u psihologiji”, to jest u ubeđivanju ljudi da poveruju da vlade mogu da deluju zajedno. Obama je navodno u to u telefonskom razgovoru ubeđivao Angelu Merkel.
FORMULA: Nije bilo lako da se postigne konsenzus, jer je to uključivalo i Britaniju, koja je van evrozone, a u kojoj se pregovara o koalicionoj vladi, što se u tamošnjem političkom ambijentu doživljava kao tele sa dve glave. Došavši u Brisel, Alister Darling, britanski šef državne blagajne, izjavljuje da finansijsko tržište treba da se stabilizuje, ali da ta zemlja neće obezbediti podršku za evro. Holandija je tražila da Evropska komisija dobije veća ovlašćenja, da ona preuzima jemstva od članica evrozone i da plasira zajmove pojedinim državama preko mehanizma koji bi se mogao nazvati i “evropskim međunarodnim monetarnim fondom”.
Nemačka se najpre suprotstavljala da finansira spasilačku akciju u Grčkoj, ali je, na kraju, platila najveću sumu. Čule su se bojazni da bi i nemačke vlasti mogle da se uzdrže od podrške stabilizacionom mehanizmu zbog straha da bi on mogao da redefiniše postojeće EU ugovore, pošto se Ustavni sud Nemačke 2009. izjašnjavao o tome da li delovi Lisabonskog ugovora predstavljaju pretnju nacionalnom suverenitetu. Zbog protivljenja javnosti da Nemačka plati grčku olimpijsku pijanku, nemačka kancelarka Angela Merkel je izgubila važne vanredne regionalne izbore što je potkopalo njeno vođstvo. Neki komentatori podsećaju i na to da su se Nemci inače svojevremeno teško, na pritisak Francuza, odrekli stabilne dojče marke. Otuda izgleda očekivano to što je Angela Merkel govorila o odbrani evra po svaku cenu. Francuski predsednik Sarkozi je u petak insistirao da nijedna mera o kojoj se raspravlja ne zahteva promene postojećih ugovora.
Rešavana je zapravo komplikovana evropska jednačina, u kojoj treba da se pomiri potreba za efikasnošću i stabilnošću, a da se ne naruši komplikovana evropska politička konstrukcija: federacija u monetarnim odnosima, poljoprivredi, trgovini i zaštiti životne sredine; konfederacija u socijalnoj i ekonomskoj politici, zaštiti potrošača, unutrašnjoj politici; međunarodna organizacija u spoljnoj politici; jedinstveno tržište koje se bazira na carinskoj uniji i (ne sasvim) jedinstvenoj moneti. Bilo je sporova oko uloge Evropske centralne banke.
Mi koji smo živeli u jednoj tako komplikovanoj zajednici, SFRJ, trebalo bi da ponešto znamo o tome, ali se pravimo da smo zaboravili, a oni izgleda misle da se od nas ništa ne može naučiti. Ovde je reč o tome da li je Evropa jedinstveno monetarno područje, a kod nas je bilo pitanje da li je jugoslovenska radnička klasa jedinstvena ili podeljena na republičke. Kod nas je bilo “Trepča radi, Beograd se gradi”, a ovde: “Berlin radi, Atina se gradi”. Kod nas se posledično javljao nemoćni bes na Udbu, a ovde na MMF.
Čule su se i opomene da bi mogao porasti otpor prema međunarodnim institucijama, uz izveštaje da u Grčkoj MMF već zovu “hunta” i porede ga s pukovnicima koji su izvršili puč 1967, u saradnji, kako mnogi Grci veruju, sa SAD. “Ekonomist” citira izraz kompozitora Mikisa Teodorakisa: “mračne sile u Americi”. Citira se Dimitris Livanios, istoričar, koji zapaža da je ideja o “stranim prstima” motiv koji se iznova javlja u grčkoj javnosti. I kod nas su često pominjani “strani prsti”.
I ovde i tamo je zapelo oko ustavnih promena, Brioni 1974, Lisabon 2007…
Predlozi za veću političku unifikaciju Evrope potopljeni su, kao što se čitalac seća, na referendumima u Holandiji i Francuskoj 2005. (ako hoćete još asocijacija na SFRJ, to bi bilo nešto kao Hrvatsko proljeće 1971). Sledi zatim kompromisna formula kroz Lisabonski ugovor, od 13. decembra 2007, koji neki još nazivaju i Reformskim ugovorom.
ODBRANA EVRA: Legalna baza za novi mehanizam nađena je u članu 122. Lisabonskog ugovora koji predviđa da članice EU mogu da pruže finansijsku pomoć “u izuzetnim okolnostima izvan kontrole države”. Bilo je već presedana u upotrebi novog mehanizma pozajmljivanja – Evropska komisija je već pozajmljivala s finansijskih tržišta, da bi pomogla prezaduženim zemljama kao što je Mađarska, da se izbore sa svojim debalansima. Za zajmove je jemčila Evropska unija. Herman van Rompuj, predsednik Saveta EU, sada govori o mehanizmu kojim bi se garantovala finansijska stabilnost Evrope. Evropska komisija predstavlja plan kojim bi bio uspostavljen “Evropski mehanizam za privrednu stabilnost”, koji bi obezbedio “sigurnosnu mrežu” za druge države evrozone sa velikim dugovima i niskim rastom.
Politički lideri, među kojima i francuski predsednik Sarkozi, govore o mehanizmu za vraćanje poverenja.
Španska ministarka finansija Elena Salgado je posle tog dugog noćnog sastanka izjavila da je sporazum postignut radi odbrane evra i ekonomija evrozone i da će paket biti kompletiran kroz takozvani Evropski mehanizam za finansijsku stabilizaciju, što je po nekim tumačenjima kompromis koji treba da zadovolji nemačku stranu.
Angela Merkel izjavljuje da paket služi za jačanje i zaštitu naše zajedničke monete – evra. Pre toga kaže da postojanje fonda kojim bi bila omogućena podrška ekonomijama zemalja u poteškoćama, šalje jasan signal tržištima, a pre svega špekulantima koji ocenjuju kreditnu sposobnost zemalja. Ministar Volfgang Šojble, koji inače dolazi iz nemačkog CDU-a, predlagao je nemačke “kočnice za dug”, čvrsta, efektivna pravila. U medijima se nagoveštava da će asistenciju EU, MMF-a, ECB-a pratiti drastične mere. Švedski ministar govori nešto o ponašanju vučjeg čopora na finansijskom tržištu.
Jedno od osetljivih pitanja je glasilo: da li takve zajmove treba da garantuju individualne članice evrozone ili cela Evropska unija?
Ekonomski urednik BBC-ja Stefani Flanders, pak, konstatuje da su pravila Evropske monetarne unije fundamentalno redigovana. “Njujork tajms” u utorak prenosi američku ocenu da se EU u kriznim uslovima pomerila ka francuskoj viziji ekonomske vlade.
“Njujork tajms” je inače ranije konstatovao da snažnija ekonomska integracija pogađa u srce nacionalni suverenitet članica EU. U američkoj štampi, inače, često opisuju EU kao previše fragmentiranu da bi bila efikasna. Dominik Stros Kan, direktor MMF-a, govori o evru kao nezavršenom projektu.
Kada je predsednik Evropske komisije Žak Delor predložio monetarnu uniju, to je bio ambiciozan poduhvat. Komentator “Njusvika” podseća i na to da su tada neki ekonomisti bili skeptični kada je ideja o evropskoj monetarnoj uniji formalno usvojena kao treći stub EU Mastriškim ugovorom 1992. Polazili su od toga da monetarna unija nije moguća bez političke unije, da jedinstvenu monetarnu politiku mora da prati i jedinstvena poreska politika, a da je fiskalna politika ostala u nadležnosti nacionalnih država i nekoordinisana, pa i od toga da nijedna od članica evrozone zapravo nije bila zadovoljna kriterijumima kada je evro lansiran 1999. Evropska centralna banka (ECB) nije mogla da interveniše protiv vlada koje se zadužuju unutar zemlje, a nije bilo ni mehanizma po kom bi zemlja mogla da napusti monetarnu uniju. Harvardski ekonomista Martin Feldstein predviđao je da jedinstvena moneta neće voditi većoj harmoniji u Evropi, već u konflikt.
Neki su procenjivali da će jedna monetarna politika verovatnije uvećati nego smanjiti razlike između produktivne Nemačke i manje produktivne periferije. U sadašnjoj krizi neki od tih argumenata su ponovljeni – jedan irski ekonomista primetio je kako se kapital u Evropi tokom krize veoma brzo selio s periferije u centar, prodavane su irske akcije, a kupovane nemačke… Za nas može biti poučno to što se na kriznom spisku pojavljuju zemlje koje su uzimane kao primer za model razvoja – kao Mađarska ili Irska. Pokazalo se da su prezadužene i da pozajmicu nisu produktivno upotrebile.
Sumnja se u prvoj deceniji postojanja zajedničke evropske valute nije pokazala kao tačna – trendovi su bili zdravi, deficit je smanjen. Evro je bio trijumfalan uspeh. Sada Dominik Stros Kan iz MMF-a govori o evru kao o nezavršenom projektu.
STRAH: Neko se setio i da sama reč “kriza” ima grčko poreklo i da znači preloman trenutak u bolesti, mada u grčkom ta reč može da znači i “rasprava” i “odluka”. Od kada je postalo jasno da Grčka ne može da plaća svoje dugove, u zapadnim medijima širio se strah od širenja krize uz obnavljanje starih ideoloških floskula o ultralevičarstvu, ultranacionalizmu i ksenofobiji u Grčkoj.
U američkoj štampi je upozoravano na to da se Amerika možda može vratiti u vreme posle kolapsa korporacije “Liman braders”, odnosno da će se zaustaviti oporavak, dok je u Evropi raslo uzbuđenje zbog jačanja dolara. Na Vol stritu u prošli četvrtak po podne TV slika protesta u Atini obarala je indekse i za po 1000 poena.
Grčka čini samo 2,5 odsto GDP-a u evrozoni, njena kriza se pokazala zaraznom. Čule su se prognoze da se ista nevolja može desiti u Španiji, Portugalu i Irskoj. U zapadnoj štampi su se širili glasovi da će se Madrid suočiti čak s većim problemom plaćanja nego Atina. Holandski ministar finansija Jan Kis de Jeger izjavljuje kako su parlamenti Španije i Portugala posvećeni tome da bitno skrešu budžete u 2010. i 2011, što je uslov da dobiju pojas za spasavanje. Ekonomista iz Barselone, koji se u blogu “Šaka evra” potpisuje sa Edvard Hju, piše: “Osećam da je trulež odmakla predaleko.”
Komesar EU za monetarna pitanja Oli Ren izjavljuje da te dve zemlje moraju da ostvare štednju i u ovoj godini.
Pominjane su i razvijenije zemlje, s deficitom, kao Italija i Belgija. Evropska komisija je prošle srede ocenila da bi do kraja godine i javne finansije u Velikoj Britaniji mogle da budu u gorem stanju nego u drugim većim evropskim zemljama, pa čak nego i u samoj Grčkoj. Na drugi pogled bilo je jasnije da ono što sebi mogu da dopuste jaki, ne mogu sebi da priušte slabi.
Budžetski deficit prošle godine iznosio je 11,5 odsto GDP-a u Britaniji, a 13,6 odsto u Grčkoj. Ali grčki teret duga 115 odsto BDP-a u 2009. veći je od britanskih 68 odsto. Prosečna dužina otplate grčkog duga je osam godina, a britanskog 13,5 na kraju prošle godine. To znači da Grčka mora da otplaćuje veći deo dospelih dugova godišnje i da čak 7,5 odsto GDP-a izdvaja za otplatu kamata. Britanski “Ekonomist” ocenjuje da je Grčka uz to zarobljena u evro i ne može da se vadi obaranjem kursa, što Britanija može.
Grčki ekonomski reformatori su napustili drahmu kao nacionalnu valutu 2002. i prešli na evro jer je to omogućavalo lakše pozajmljivanje novca. I, Grčka je prešla na pijano trošenje pozajmljenog novca, uključujući tu i finansiranje Olimpijade u Atini 2004. što je daleko prevazilazilo budžetske okvire.
Ciničniji komentari kažu da operacija nije toliko usmerena na spasavanje Grka, već na spasavanje banaka od kojih su Grci pozajmili.
SUVERENI BANKROT: Ponovo smo suočeni s lekcijom o isprepletanosti savremenog sveta. Puštanje niz vodu država nesolidnih dužnika očito nije dolazilo u obzir. Čula su se podsećanja na događaje s dalekosežnim posledicama: pre jednu deceniju devalvacija tajlandske monete lančano se proširila na Aziju i Rusiju 1998. koja je tada proglasila “unutrašnji difolt” (nemogućnost plaćanja unutrašnjeg duga, a spoljni je plaćala). Jeljcin je menjao premijere (Černomirdin, Primakov), a posle te krize na mesto šefa Federalne službe bezbednosti doveo je budućeg naslednika Vladimira Putina. Krah rublje je tada ostavio teške posledice u Rusiji i u okolnim zemljama povezanim s Rusijom, u Belorusiji, Ukrajini… Ta ruska kriza je prestala kada se stabilizovalo azijsko tržište i porasle cene sirovina.
Severna Koreja je 1987. prestala da plaća neke svoje dugove. Mnogi se sećaju krize u Argentini 2002, kada je ova zemlja prestala da otplaćuje dug kod Svetske banke od milijardu dolara. Neki su podsećali i na finansijsku krizu Vajmarske Nemačke.
Kad država prestane da plaća unutrašnje dugove, po nekim zapažanjima, to se u novojeziku sjajno zove: “suvereni difolt”, što valjda znači da iako time izazove pustoš, njoj pravno niko zapravo ništa ne može, jer je suverena. Kad prestane da plaća spoljne dugove, izaziva veliki haos, a stiže je kazna gubitka rejtinga – muče je kad je primorana da ponovo pozajmljuje.
Priča ima veseo nastavak. Nekoliko sati pošto je hitni evropski paket obznanjen, Evropska centralna banka je počela da kupuje hartije vlada koje su bile u najvećim nevoljama. U ponedeljak ujutro 10. maja tržište je reagovalo pozitivno, neki kažu, ushićeno, i evro je, posle prošlonedeljnog pada, počeo da jača u odnosu na dolar.
U krizi se pokazalo da Evropska unija, i sa svojim komplikovanim šemama i procedurama, ipak može blagovremeno i efikasno, čak masivno da reaguje na krizu. Pre nego što su svi odahnuli, a i posle toga, uz naslove “Setite se Argentine” išli su i naslovi tipa “A šta će biti za dve godine”. Skeptičniji komentatori kažu da je problem odložen, ali ne i rešen, jer nema jasnog odgovora na to kako će se slabe prezadužene ekonomije izboriti sa dugovima i sa zajmovima za njihovo saniranje.