Dakle, ako istupim javno i izrazim argumentovano svoje neslaganje sa tužnom stvarnošću, snosim posledice: od zaposlenja, statusa, davanja prilike onima iz zavetrine da bezbedni u anonimnosti sitno ili krupno pljuckaju, pa sve do ugrožavanja vlastite privatnosti. Ko je odlučio da iz senke i zavetrine na vrlo ličnoj bazi omalovaži taj rizik ili u komentarima na internet forumu dovodi taj oblik komunikacije u vezu sa brainstorming-om (Brainstorming: izraz koji se upotrebljava u pedagogiji i andragogiji za označavanje postupka intenziviranja razmene mišljenja, što bi trebalo da rezultuje novim idejama i optimalnim rešenjima za pokrenuti problem.) ne otkrivajući svoj identitet, nameće dilemu da li je građanski ili nacionalni dekor, s jedne strane, ili mu je to ventil za nešto što je zaista duboko lično i veze nema sa pomenutim brainstorming-om.
Čini mi se da svaki dekor ili anonimus ima šansu da postane zvezda (ovo zvezda zbog komentara na moj prethodni tekst čitateljke potpisane kao Bilja) ako krene, bar,sa javnim iznošenjem stava pod punim imenom i prezimenom. Može i pseudonim ili umetničko ime, ali se bar lik ukaže, pa znamo da je pod pseudonimom Perl Bak, recimo,pisala dama punog imena Pearl Comfort Sydenstricker.
Isti slučaj sa nekim estradnim umetnicama tipa Dara Bubamara, Lepa Brena i slično. Iz anonimnosti svako izlazi sa onim što zna i ume, pa bilo to nuklearna fizika, pisanje, pevanje ili pravljenje skandala. Recimo, najpoznatija žena haker imala je pseudonim Susan (Susy) Thunder, a rođena je kao Susan Headley. Između ostalog, provalila je u sistem Američkih lizing kompanija, obrisala sve podatke sa jednog računara, podesila da štampač konstantno štampa papire sa uvredljivim porukama i potpisala se, mimo svih hakerskih profesionalnih kodeksa, kao Rosco i Kevin (takođe poznati hakeri protiv kojih je kasnije svedočila u zamenu za imunitet). Kad je ostavila hakovanje, radila je kao savetnik za bezbednost. Ili, za dobrog majstora ili krojačicu zna ceo grad, a da se mediji nikada nisu njima bavili. Rad ih je preporučio i nikakva reklama ne može biti nadomestak za trajnost.
Ma koliko bih ja želela da se mnogo više ljudi oglasi u traženju svojih prava, u traženju boljeg, ipak to ostaje još uvek samo pusta želja. Komformizam ili strah nadvladavaju, pa se javnost usresređuje na ono nešto malobrojnih koji svesno preuzimaju taj rizik da se izlože svemu i svačemu: od tapšanja po ramenu na ulici do osude bilo vlasti ili onih koji sebe, po potrebi, nazivaju dekorom ili nebitnim. U jezicima naših naroda i narodnosti nema adekvatnog prevoda ili termina za reč wistleblower. Upotrebljavaju se od bukvalnog prevoda zviždač do reči poput savesni građanin, uzbunjivač, razotkrivač i onog opisnog onaj ko upozorava na nepravilnosti. Na stranicama Wikipedie data je sledeća definicija: “Duvač pištaljke (whistleblower) je američki žargon za hrabrog pojedinca koji iz visoko moralnih razloga odlučuje da, uz rizik po sopstvenu karijeru, javno progovori o nezakonitim ili neetičnim delima nadređenih pojedinaca. U Americi zaista postoji posebna ustanova koja se bavi zaštitom pojedinaca koje odlikuje takva građanska hrabrost: zove se National Whistleblower Center.“ Za ovakav oblik izlaska iz anonimnosti malo je poveća cena, pa kod nas slabo da ima onih koji duvaju u tu pištaljku, pogotovo što ne postoji apsolutno nikakav oblik zaštite za te pojedince.
Treba li posebno da pominjem kako je kod nas izraženija ta nacionalna „hrabrost“ nego građanska? Vrlo lako se lepe etikete onima tamo, krivac traži u nacionalno i verski različitima, a malo ili nikako ima te građanske hrabrosti da se ukaže na nepravilnosti u vlastitim redovima. To mu dođe bukvalno kao jeres, pa takvi redovno dobijaju etiketu nacionalonog ili domaćeg izdajnika i stranog plaćenika. Viđeno u toliko navrata, posebno u poslednjih dvadesetak godina! Ti duvači nacionalne pištaljke zaštićeni su partijom, masom, grupom i uporište im je u duboko ukorenjenim predrasudama, a upravo neznanje o onome u šta se prst upire deluje razarajuće po kolektivnu psihu.
Neka je kriminalac, ali je naš kriminalac; neka smo gladni, ali nacionalni ponos nema cenu…česte su rečenice ili često viđen stav. Da li se kriminalom zaista štiti vlastita nacija i može li biti zaštitnik nacije onaj koji taj puk ostavlja gladnim, očito je manje bitno dok god postoji kolektivna euforija ili lečenje nekih kompleksa koji, naravno, veze nemaju sa bilo čime što je opšte, već je privatno lečenje na tuđa leđa i o tuđem trošku. Tako mu nekako cela sredina (ili država) dođe kao oblik grupne terapije, a vlastiti i svi ostali nacioni kao uža ili šira terapijska grupa. Interesantno je posmatrati i kako se nezadovoljnici često obrušavaju upravo na onog ko o problemima javno progovori. Razlozi se kreću od onog „što ona, a ne ja“ preko „jeste to tako, ali što nije rekla i…“ do već opisane lične potrebe da se vlastiti ego uzdigne unižavanjem drugog. Teško onome ko vlastiti uspeh meri neuspehom onog drugog! I ne samo teško njemu lično, već celom kolektivitetu koji s tim mora da se nosi.
Ni građansko dekorisanje nije ništa bolje. Građani smo kad nam daju vizu i otputujemo tamo gde nas ni ne pitaju šta smo, već koliko vredimo, a mali nacionalisti kad se vratimo u vlastitu sredinu gde je reč građanin gotovo dobila pogrdno značenje. Ili, građanin sam kad treba da poništim neko tvoje nacionalno osećanje, ali mali nacionalista kada dođe u pitanje moje. Ko zna koliko će još biti dug put od statista i pustog dekora do suštine i veštine?! Kako sada stoje stvari, pomeranja su spora i više liče na izlete nakon kojih se većina vraća u nacionalni tor, dobro ušušakani u amorfnu masu i bez ikakve javne manifestacije individualnog.
P.S. Buka jeste nešto drugo! To nije internet izdanje kakvih novina u čijim forumima mi se ne učestvuje. Ovo je blog, kako mi je glavni i odgovorni rekao prilikom dogovaranja saradnje, pa će svaki od komentara dobiti i odgovor. Sa mojim punim imenom i prezimenom!