Evropskoj državi bi pak dolikovalo da je na kesici slika jednog od otaca evropskog ujedinjavanja, Roberta Šumana ili Žana Monea. U konačno samostalnoj Sloveniji čovek bi očekivao lik sadašnjih toliko (samo)hvaljenihosamostaljivača, Lojzeta Peterlea, Janeza Janše ili Jožeta Pučnika, po kome su nedavno bez javne rasprave nazvali glavni slovenački aerodrom. Kao pripadnik definitivno kulturne nacije, na kesicama bih trebalo da vidim na primer Primoža Trubara, Jožeta Plečnika, Franceta Prešerna i još ponekog; kao Srednjoevropljanin pak miropomazanog Franju Josipa ili njegovu Sissy. Da je Slovenija uistinu katolička, sa slike bi me prosvećivao Tomaž Hren ili nedavno rehabilitovani Alojzij Rožman. Ako nije ni to, onda bi trebalo da budemo bar alpskinarod, ali nema ni traga od drčnih Avsenika, Jakoba Aljaža, Bojana Križaja ili bezbroj novih na nacionalnom trendu izniklih turbo zvezda u kratkim kožnim čakširama. Slovenci su navodno hiljadu godina sanjali o nezavisnosti, pa ipak se na šećernim servir-kesicama nije našao lik nekog partizanskog komandanta ili generala Rudolfa Majstra. Posle mračnih decenija komunizma mi, eto, živimo u postsocijalističkoj tranziciji, pa ipak me nisu razgalili slikom nijednog trenutno dežurnog disidenta novorevijaša. U redu, ali ako je izbor težio više ka političkoj levici, na slici bi trebalo da se nađu Kidrič, Kardelj, Kučan.Njet! Naš novi prirodni milje je, kažu, Zapad, i tu bi onda trebalo da bude slika neke istaknute javne ličnosti ili savremene pop ikone iz tog dela sveta: gde su Elvis, Merilinka, Maradona, Kenedi, ABBA, Brus Li, Sid&Nensi, Dalaj Lama, Majkl Džekson, princeza Dajana, Dejvid Bekam? Ili bar neka estradna zvezda iz naše sopstvene, slovenačke, sredine?
Na kesici šećera bio je Jakčev portret Josipa Broza iz 1943. godine.
Kao što bi i nekog drugog pri pogledu na šoljicu kafe štrecnula stara uspomena, trgao sam se i ja, a po svoj prilici i mnogi drugi koji naiđu na nešto slično iz arsenala nostalgičnih sadržaja –zašto baš Broz? Pitamo se, svak na svoj način: iz radoznalosti, zbog iznenađenja, zgroženosti, nelagode, ushićenosti, osude, likovanja. Nove dušebrižnike zanima šta je pošlo naopako kad se to dešava; drugi drže da je to samo po sebi razumljivo: Tito, naravno, a ko drugi; neke to zabavlja, druge zabrinjava, treći se naprosto prave ludi, četvrti drže da je to prolazno, peti misle da će ostati zauvek, neki ga možda ni ne prepoznaju; jedni bi hteli da ga izbrišu iz svog i kolektivnog sećanja, drugi imaju predstavu o njemu kao dobrotvoru iz davnih vremena, nekima je to opasan recidiv, a drugima opet, eto, još jedna od značajnih istorijskih ličnosti koje su na ovaj ili onaj način obeležile prošlo stoleće, dok je za strance to prvoklasna politička atrakcija. Mene kao kulturologa koji je više od pola života proživeo u Jugoslaviji, u generaciji u kojoj – kao što je nekad s pomalo gorčine pevao bend Ekaterina Velika – nismo znali da je vatra greh, i koji izbliza poznaje dobre i loše strane obe države i oba sistema, njihove uspehe i njihove zablude, dakle mene zanima to sve pa i više od toga. Zašto, kako, odakle, s kakvim namerama, kome da se pripiše ovo neobično prisustvo njegovog lika, imena, vrednosti, simbolike i, ne kao poslednje, vizije u svakidašnjoj kulturi, u medijskom i javnom životu, čak i u reklamama u raznim delovima nekadašnje Jugoslavije? Odakle ovaj zagonetni neotitoizam, odakle niču mladi titoisti, oni koji to shvataju ozbiljno, i oni drugi kojima je to samo vikendaška razbibriga? Najmanje što možemo da kažemo o toj delikatnoj temi jeste da je zanimljiva. Fenomen se zbog svoje širine i kompleksnosti teško može definisati, a još teže objasniti – stoga ću ga smestiti u okvire svoje šire studije o postsocijalističkim nostalgijama, toj neočekivanoj pojavi koja je iznenadila praktično svakog ko živi u vreme tranzicije u nekadašnjim socijalističkim društvima, a naročito spoljne posmatrače. Nazvaću ga “titostalgija”, dakle nostalgija za Josipom Brozom Titom (1892-1980).
Ovo, međutim, nije još jedna knjiga o Titu, već knjiga posle Tita. Nije me zanimala njegova biografija, ni dokazane, pripisane ili izmišljene biografske epizode; nisam kopao po arhivama kojekakvih tajnih službi i nacionalnih institucija ili privatnih zbirki, nisam se oslanjao na ekskluzivna mišljenja njegovih nekadašnjih ađutanata i slugu koji sad odjednom o njemu znaju celu istinu; nemam istoričarsko-forenzičnih pretenzija da bih otkrivao beznačajne podatke odakle potiče njegov pseudonim ili koji je njegov pravi datum rođenja, niti “knjigovodstvenih” da bih beležio opskurne anegdote iz njegovog života, niti mi je namera da budem “žuti” istraživač koji parazitira na otkrivanju golicavih detalja iz njegovog ljubavnog života ili na njegovim kulinarskim sklonostima. Svega toga ima više nego dovoljno u raznim, više ili manje blagonaklonim biografijama, istorijskim knjigama, pravcatoj “titologiji” koja se razvijala još za njegovog života; nažalost, još i više u petparačkoj štampi, u dnevnopolitičkim diskvalifikacijama i senzacionalističkim nazovi studijama, svuda s detaljnim opisima i iščuđavanjima, ali praktično bez ikakve refleksije, a kamoli ozbiljne naučne valorizacije.
Ukratko, ne bavim se pitanjem ko je zapravo bio Tito, kakva je bila njegova istorijska uloga ili kako su ga slavili/mrzeli u njegovo vreme – to svako može da pročita u visokotiražnim hvalospevima, pravim-pravcatim žitijima koje su o njemu decenijama pisali i kako su ga slikali tirtejski umetnici i politički aminaši, ili u spisima njegovih zagriženih protivnika. Zanima me nešto upravo suprotno: šta i kome on nešto znači ovde i sada, zašto danas u javnosti uprkos svemu opstaje njegov poprilično pozitivan lik, kako to da ga poštuju toliko različite skupine ljudi, zašto o njemu nastaje nova masovno-kulturna produkcija, zašto se njegovo ime još i dan-danas “prodaje”, na ovaj ili onaj način. Dakle, ne Broz pre 1980. godine – dečaksa Sutle odnosno iz zagorske zabiti, iz krčmi i mehaničarskih radionica od pre prvog svetskog krvoprolića, iz vremena služenja vojske i dramatičnog ruskog iskustva, polu-ilegale između dva rata, Broz koji će preuzeti rukovodstvo jugoslovenskih komunista i partizana i oštro manevrisati između ekstremâ hladnoratovskih blokova, voditi živu spoljnopolitičku aktivnost, predsedavati u drugoj Jugoslaviji sve do smrti i sahrane, koja je ujedinila tadašnji svetski politički vrh – ne zanima me taj Broz. Ukratko, ne opterećujem se kafanskim ili kolumnističkim binarizmima da li je bio bad guy ili good guy: s obzirom da se inače bavim istraživanjem pojava nostalgičnog vrenja pitam se zašto ga neki još uvek – ili pak sasvim iznova, što je naročito zanimljivo – prihvataju kao ovo drugo, dakle vide ga u dobrom svetlu. Ukratko, zašto on još i danas inspiriše ljude. U svojoj studiji se ne osvrćem unazad, netremice preko ramena, već gledam oko sebe. Ne zanima me stari titoizam već ovaj novi; ne Brozpre i posle , već samo after, njegov “život posle smrti”, “život posle života”; znači, ne mrtvi Broz već još i danas “živi” Tito; ne “nepoznati” već onaj “poznati”, i to svima – onaj Broz čije označitelje još i danas viđamo na ulicama, po zidovima gradova, na tezgama sa suvenirima, u štampi, na novim svečanostima povodom njegovog rođendana i smrti, u ulepšanim sećanjima i ubeđenjima ljudi širom nekadašnje Titove Jugoslavije.
Tekst preuzet sa prijateljskog portala www.pescanik.net