Bezvizni režim se, objašnjeno nam je, u skladu s višestruko asimetričnom prirodom Evrosfere ne odnosi na Veliku Britaniju i Irsku koje nisu potpisnice šengenskog ugovora, ali se, s druge strane, odnosi na Švajcarsku i Norvešku iako ove zemlje formalno nisu članice Evropske unije. Bez viza neće moći da putuju građani mlađane Republike Kosovo (u prevodu naše štampe “žitelji Kosova i Metohije”), kao ni oni koji još uvek nemaju nove biometrijske pasoše. Odluka o ukidanju viza za građane Srbije stupa na snagu dan posle objavljivanja u Službenom listu Evropske unije i primenjivaće se od 19. decembra 2009.
Treba, naravno, i nadalje biti umereni optimista, čitav život uči nas ekstremnom oprezu, ali eto nama, nakon tolikih godina sumraka, malo svetlosti. Eto nama barem jednog neospornog razloga za veselje: napokon smo, nakon toliko godina provedenih u izolaciji, stigli i na tu prokletu belu šengensku listu.
Prva snažna uveravanja da će se ovo zaista i dogoditi, da sve nije samo prazna priča kao toliko puta do sad, do naše javnosti došla su letos kada je Evropski komesar za proširenje Oli Ren najavio da će vize zaista u dogledno vreme biti ukinute Srbiji i još nekim zemljama zapadnog Balkana. Potom je ista osoba istu stvar potvrdila i nedavno, u doba proslave dvadesetogodišnjice pada berlinskog zida. Valjda su okolnosti bile prigodne, šta li.
Pa, hvala ti Rene, od srca, to su zaista dobre vesti, čitava Evropa slavila je tih dana rušenje zida, a mi smo imali i dodatni razlog za (umereno) veselje, ali ja pamtim kako ipak nisam odoleo pomisli da je glupavo, pompezno i neodgovorno slaviti pad jednog zida kad su toliki drugi među nama ostali. Kako je, analogno tome, glupavo slaviti ukidanje jednog viznog režima kad su toliki drugi među nama ostali.
Živimo u isparcelisanom svetu, duboko podeljenom i po horizontali i po vertikali. Živimo u carstvu teških i bolnih nepravdi.
Živimo u eri lažnog i krajnje površnog suočavanja s njima. Jednog dana s gađenjem ćemo gledati na ovo varvarsko, strašno vreme i sva njegova perverzna pravila. Jednog dana stidećemo se svih nepremostivih zidina koje smo među sobom podigli, a budući istoričari će sa zadovoljstvom sekcirati brutalnu prirodu našeg doba. Zvučim naivno? Upravo tako se i osećam.
Kad sam, pre desetak godina, živeo u Meksiko Sitiju, bio sam zgrožen saznanjem da postoje čitavi (ogromni i ograđeni) delovi grada koji funkcionišu kao gradovi u malom. Kuarnavaka, popularna vazdušna banja nadomak Meksika i omiljeno boravište narko-bosova, još je eklatantniji primer iste stvari. Samo nekih 30% grada, dakle strogi centar, nije brutalno okupirano i okruženo visokim kapijama, nazubljenim ogradama s elektrifikovanom žicom i strateški raspoređenim stražarima u crnim uniformima s pištojima o pasu i ogromnim mastifima na kratkim povocima. U te gradove u gradu – u kojima žive raznorazni, od više srednje klase koja ih svakog jutra napušta na putu za posao u svojim skupim američkim automobilima, jer takav luksuz valja održavati napornim radom, preko političara i kriminalaca, koji su u Meksiku kao i u Srbiji jedni drugima slični kao jaje jajetu, jako dobro sarađuju i žive u istim komšilucima, do trulih bogataša koje nikada nećete videti i koji svoje rezidencije napuštaju kao predsednici ogromnih država, u blindiranim vozilima zatamnjenih stakala i okruženi mnogobrojnim obezbeđenjem – u te bezimene gradove u gradu, naime, nije jednostavno ući. Naravno, taj problem gotovo da i nećete osetiti ukoliko ste, na primer, plavooki, plavokosi, beli i visoki preko 1.80. Belo se u Meksiku izuzetno ceni i ušetaćete u te zaštićene, ograđene zone bez problema čak i ako ste mediteranski ili balkanski tip belca, smeđe kose i tamnih očiju – jer: belo je belo u svim svojim nijansama – a stražar će vam se pri tom čak i ljubazno nasmešiti.
Međutim, ukoliko ste kojim slučajem sitni, crnokosi i crnooki, ukoliko po svim svojim spoljnjim odlikama nalikujete na prosečnog meksičkog indijanca, bićete, bojim se, nemilosrdno osujećeni u svojoj nevinoj nameri da prošetate određenim delovima mesta u kom živite. Tužna je istina da mnogi stanovnici Kuarnavake nikada nisu videli više od dve trećine svog sopstvenog grada. Tužna je istina da oni žive s tim i da su takve stvari moguće. Tužna je istina da smo, zahvaljujući našoj moći navike, u stanju da progutamo svašta. Tužna je istina da smo odlučili da verujemo da ima nečeg groznog u zidovima podignutim iz ideoloških namera, ali da razumemo i prihvatamo i NE RUŠIMO one podignute iz klasnih ili ekonomskih. Opet zvučim naivno? Pa, iskreno, osećam se, osećam se tako!
Ljudi s prostora bivše Jugoslavije vrlo brzo su se, već na samom početku onog što će se razbuktati u dug i krajnje tragičan raspad zemlje, suočili s neminovnošću viznih režima koje im je uveo praktično čitav svet, kao i sa suštom apsurdnošću i nepravednošću tog čina. I – navikli su se na njih. Međutim, ni tu stvari nisu bile jednostavne. Namerno ću izostaviti Srbiju ali, budite ljubazni, i za trenutak razmotrite ovo: još od okončanja ratova iz devedesetih godina nametnula se oštra nesrazmera između liberalnog (čitaj: nepostojećeg) viznog režima koji je u odnosima s Evropskom unijom uživala Hrvatska i onog najstrožijeg mogućeg kakav je bio indiskriminativno nametnut svim građanima BiH. I sve bi bilo u redu, zaista, da uz sve to nismo bili obasipani i neprestanim veličanjem Bosne i Hercegovine, koja je, kao najveća i neosporna žrtva jugoslovenskih ratova, uglavljena tu negde između Srbije i Hrvatske i svih njihovih predatorskih, agresivnih namera, bila vešto pretvorena u živi simbol balkanskog stradanja iz devedesetih godina dvadesetog veka.
Okupirano, granatirano, izmrcvareno Sarajevo je, sećamo se, bilo nova Gernika, oplakivanje je dugo trajalo, Bono je dolazio, Papa je dolazio, Bernar Levi je dolazio, Finkeltrot je dolazio, ko sve nije dolazio, nosili su šlemove UN, krili se po rovovima, izgledali glupo, za njima su kaskale televizijske ekipe, leševi su snimani sa zadovoljstvom, zumirane su prosute utrobe i pokidani udovi, a kad su u Dejtonu zaraćeni narodi ponovo uterani u jedan tor, i kad se sve malo smirilo, a dim se razišao i kad su se u svoj svojoj strahovitosti ukazale razorena infrastruktura, ispijena lica jedva preživelih, sva ona tuga, jad i siromaštvo, uz svu visokoparnu, patetičnu terminologiju kojom je taj grad godinama zasipan, istovremeno su uvedene i vize, i to po sistemu koji po strogosti čak nadmašuje režim koji je nametnut Srbiji. Niko se tome nije podsmevao onoliko dobro koliko je to svojevremeno činio Nenad Veličković u svom romanu Sahib.
Da su vize, barem u slučaju Srbije, bila vrsta kolektivne političke kazne u to nema baš nikakve sumnje: niko nije nevin, to je skrivena logika duboke hipokrizije našeg doba, i svi moraju da odsluže tu zatvorsku kaznu, takva je valjda ta nekakva pravda kakvom je Brisel vidi, šta li, verovatno je nekom birokrati u onom lavirintu istovetnih kancelarija ponešto od svega toga i jasno. Da je njihov istovremeni izostanak u slučaju Hrvatske predstavljao politički cinizam bez presedana, o tome uopšte nema govora. Ali, brutalno viziranje izmaltretiranih Bosanaca moglo je da znači samo jedno. Tu se sušti cinizam Evrope najjasnije pokazao na delu. Reč je bilo o strahu od masovnog prelivanja ekonomskih emigranata iz ove razorene osiromašene zemlje, ali i o nečemu mnogo strašnijem.
Nedavno smo, naime, saznali – to je Bil Klinton rekao u razgovoru s istoričarem Tejlorom Brančom – da je Bosna i Hercegovina žrtva iracionalnog straha Evrope od muslimanske države na njenom tlu. Prirodno, zar ne? I zato BiH i ostaje zemlja-parija, zemlja iza nevidljivih zidina u kojoj su zečevi, lisice i vukovi primorani da žive iza iste nepremostive kapije, zemlja za koju će slobodan protok ljudi, roba i usluga još dugo ostati nedostižan san. O Albaniji ili Kosovu neću ni da govorim.
Pa ipak, uprkos svemu, treba se radovati. Jer, uskoro će, uz malo sreće, barem Srbija, Crna Gora i Makedonija izaći iz dugogodišnje izolacije. A i to je već nešto. Treba se, kažem, radovati. Treba se radovati. (Ponavljajte ovu rečenicu u sebi u formi mantre neprestano barem deset dana dok ne osetite da istinski verujete u nju.) Možda će, zahvaljujući tome, deca naše dece biti nešto normalnija od nas. Za nas i našu decu već je ionako prekasno.
Evo nas, dakle, konačno i na toj prokletoj šengenskoj beloj listi. Oli Ren kaže da je učinjen strahovit napor da se to desi pred božićne praznike u duhu „dobre volje“. Ah, kakav poklon! Kakva fantastična privilegija!
Imam samo jednu poruku za njega: jebi se, Rene!
Ogorčen sam, vidim, crn sam i mračan od višedecenijskog života u svim ovim govnima. Pa ipak, ne mogu da kažem da ne osećam zadovoljstvo. Teške zidine se podižu, kapija zarđala od duge neupotrebe nepodnošljivo škripi, a snažna bela svetlost prodire i curi kroz nju. Njena pročišćavajuća moć je ogromna. Oko mene sve je belo, osećam to. Tako je nekako pevao i Aca Lukas svojedobno. Oko mene sve je belo, tra la la, i to – hej – i nije tako loše.
Iako sam nekako siguran da Aca Lukas uopšte nije na to mislio.
Tekst preuzet sa www.pescanik.net