2019. Drugi dan
„Zašto kasniš na smenu?“
„Morao sam onaj kokain da odnesem onom drugaru, da ga deli dalje.“
„A ja ne moram da nosim onaj drugi kokain onom drugom drugaru? Za to te zabole?“
„Kolega, znaš koja je gužva u gradu, a i ovaj odjedanput popio frku. Te aj sad ovde, te ne mogu odmah, te ajmo ipak na onom drugom mestu, ne znam čemu to nepoverenje.“
„Pa kad smo panduri. Logično je da bude malo nepoverenja. Upravo si ga izazvao i kod ovog mog, jer kad god kasnim, a sad kasnim, on mašta kako sa sobom dovodim još šetoricu u civilu, da ga spakujemo.“
„Otkud znaš? Rekao ti je to?“
„Vidim mu u očima.“
„Svašta, koja budala, pa on makar ima značku, a ovaj moj nema.“
„Kolega, znaš i sam ko sve danas ima značku. Seti se kad se šefica prešibala, pa podelila hiljadu dvesta značaka za jedno popodne.“
„Bivša šefica.“
„Nekom bivša, nekom ovakva, nekom onakva. Ne bih se upuštao u visoku politiku, da sam na tvom mestu, dok god roba stiže.“
„Jel ima nešto novo? Jel ’visoko mesto’ imalo neki biser?“
„Biće vest kada ne bude imao bisera. Roba mu ne prija, a voli da se pegla više nego da ide po televizijama. I urla, brate, toliko urla da nam oprema za prisluškivanje nije ni potrebna. Dovoljno je stati mu pod prozor i slušati. Imaš snimak, uostalom, pa preslušaj.“
„Kako da preslušavam snimak kad moram njega da prisluškujem. Ček da stavim slušalice… Šta se ovo čuje, kakvo je ovo rondanje?“
„Ništa osim toga se ne čuje već pola sata. Pre toga se drao iz petinih žila kako je Putin za njega živi kurac, kako je Tramp retard, Merkelka baba koja smrdi, pizdeo je jer je Vidojković opet nešto srao…“
„Daj, jebote, i dalje šizi zbog tog morona? Kako ne provaljuje da ga podjebava. Provalio ga je načisto i prca ga kao magare u blatu, ha ha ha!“
„Ko je od njih dvojice magare, nisam skapirao?“
„Obojica! ’Visoko mesto’ jer se peca na glupe fore, a štrokavi jer nikako da skonta s kakvim manijakom ima posla. Vidojko opet, znači, kenjao i šta se desilo?“
„Osoba XY koja je bila u društvu s ’visokim mestom’ se nasmejala, jer je ovaj na mobilnom sedamnaest puta puštao snimak kako ga štrokavi Vidojko zove ’dupelizac’. Dupelizac, dupelizac, dupelizac i odjednom, osobi XY postalo smešno. Ali ne i ’visokom mestu’. Čuo sam tup udarac, pretpostavljam da se u napadu besa strovalio na kolena, onda su se čula vrata, to je bila osoba XY, koja je napustila objekat, utvrdio sam to po kretanju njegovog mobilnog telefona i onda je počelo rondanje.“
„Grebe noktima po parketu?“
„Reklo bi se. Uz povremeno režanje.“
„Znaš šta, ako ’visoko mesto’ nastavi ovako, ugroziće nam biznis.“
„Ajde?! Kad si već kod biznisa, idem ja da obavim ovo moje, a ti lepo sluške na uši i uživaj u budali dok cvili.“
„Misliš reži?“
„Uskoro će početi da cvili.“
2019 Treći dan
„Kolega, sad ti kasniš. Sat i po! Trebalo je u sedam ujutru da budeš na poziciji.“
„A jebiga, prvo sam bio kod onog mog da mu dam ono moje… Pa smo malo isprobali, pa se zaneli…“
„Zašto govoriš u šiframa, kolega?“
„Aha, ovaj, dobio sam dojavu da ne slušamo samo mi njih, već i oni nas, a sve nas zajedno slušaju oni treći.“
„Koji, bre, treći?“
„Pa, oni… Znaš.“
„Šta pokazuješ tim prstom ka plafonu? Koji oni? Vanzemaljci?“
„Ma, ne bre, jebote (upire prstom histerično ka plafonu). Oni glavni! Što su smenili šeficu!“
„Šta lupetaš, pa oni su nama dali nalog da prisluškujemo ovoga, što bi oni prisluškivali nas?“
„Otkud ja znam! Tako mi je dojavljeno!“
„Jesi li spavao išta?“
„Nisam! Rekao sam ti, malo smo se zaneli, posle sam drkao neke klince za buksnu, pa sam nastavio s ovim ono i dok si rekao keks, osam ujutru!“
„Kakve bre klince za buksnu? Da li si ti normalan?“
„Dobra roba jebote, kako normalan da budem? Neki klinci začadili buksnu, terasa ispod ovog mog što sam mu doneo ovo, duvaju i kerebeče se, brate, koliko su mi samo išli na kurac, duvaj gajbi jebote, kad je već protivzakonito, šta skičiš sa terase, nije ti ovo Amsterdam!“
„Gospodin Amsterdam je u zatvoru.“
„Ne taj Amsterdam, pravi Amsterdam, grad za duvadžije! Pritom sam po mirisu osetio da ne puše našu robu, to jest robu subjekata koje sada pratimo, nego neko šiptarsko granje-sranje!“
„Pa, šta si uradio?“
„Pozvao patrolu, rekao tu i tu tri debila duvaju na terasi, vršenje krivičnog dela u toku, ulećite u stan, došla interventna za tri minuta, razvalili vrata, nisu pacovi stigli ni buksnu da bace. Ovaj i ja gledamo odozgo i vrištimo od smeha.“
„Kolega, jebote.“
„Znam, ali dobra roba, jebiga, znaš kako je. Ni sad nisam baš sav svoj, to jest, nisam uopšte. Ček da cimnem jednu, hoćeš ti?“
„Malopre si rekao da nas prisluškuju, a sad bi da cimamo!“
„Prisluškuju, ali ne gledaju. Ipak okreni telefon ka stolu i kameru sa kompa prekrij nečim. Aha, već si prekrio.“
„Pa, nisam lud. Znači, vučemo. U pola devet ujutru?“
„Cimamo, cimamo (pokazuje prstom ka plafonu), cimamo ove mnogo dobre pljuge. Evo tebi dim, čekaj samo dve sekunde, ovo je kao pasta za zube, ne možeš ljudski da ga izmrviš…“
„Zaista kvalitetne pljuge.“
„Ej, zajebi prozivke kad kolega časti. Ajde, cepni veću slobodno. U stvari, manju. Udri.“
„Neka, kolega. Cepni ti obe, a ja ću lepo da izvadim svoju robu… to jest svoje pljuge i svako svoje neka cima, odnosno puši.“
„Vidi ti njega!“
„Pa šta misliš kako sam ostao budan sve ovo vreme? Nego je moj koka.. moje pljuge su očigledno kvalitetnije od tvojih, pošto se ja ne izdrkavam na klincima i ne trese mi se vilica kao motor od traktora.“
„Daj da probam to tvoje, a evo tebi ovo moje. Koja je to kombinacija uopšte?“
„Pa od ’visokog mesta’ i njegovih. Isto kao tvoja.“
„Ali nije ista. Ovo tvoje je kao kamen. Tvrdo do kurca.“
„Nemoj karticom da mrviš, ja sam mrvio službenom značkom.“
„Aha, pametno. Evo, ček… E, pa živeli… Uf, udara! Ali nekako finije.“
„Živeli… Uf, i ovo udara, al baš seljački! Joj, ti si još i dobar šta si cepao.“
„Pušio.“
„Izvini, pušio. Jake pljuge, ovaj, veoma nezgodne…“
„Kad smo već kod pušenja, jel bilo nešto zanimljivo noćas?“
„Posle očajanja, ’visoko mesto’ je naručilo od osobe ABC specijalnu robu, da mu ulepša veče, kao i injekcije sa sredstvom za smirenje, kad pošizi. Stiglo sve u roku od deset minuta. Onda počeo da se šiba i na brzinu organizovao orgije u kojima su učestvovali ministar V113, ministar G887, državni sekretar u ministarstvu G18, pod šifrom P885 i neki civili, koji nam nisu od koristi za istragu.“
„A jel ta njegova roba ista kao ova tvoja?“
„Otkud znam, bre? Ja ga prisluškujem, ne družim se s njim! Ko zna koliko različite robe ima, stiže sa svih strana, njemu, bar sam tako verovao, najkvalitetnije, ali on se ponaša kao budaletina šta god da cepa. Najbolje bi mu bilo da prestane.“
„ Eh, kad bi to tako moglo. Šta se dalje dešavalo?“
„Opet nije mogao da mu se digne, pa je kreštao i lomio kristalno posuđe, zamalo bubne opne da mi popucaju. Onda je rasterao sve goste, osim ministra V113, s kojim je neko vreme baljezgao o tome kako prljavu lovu, ne znam više ni ja koju, prebaciti Arapima na čuvanje, a ovaj je predlagao da sa Arapa pređemo na Kineze.“
„Ko to mi?“
„Da pređemo, da pređu, brate, otkad smo dobili nalog da ih slušamo, vlada opšta konfuzija.“
„Takoreći nemamo pojma da li pratimo nas ili njih, u stvari.“
„Pratimo njih, očigledno. Nekad smo to bili mi, a sad više nismo. Gledaj malo neke serije, umesto što se zajebavaš stalno po gradu.“
„Kako se završila noć?“
„Nije se završila. Vidojković je ponovo nešto kenjao…“
„Gde je sada kenjao, majke mu ga kretenske! Emisija mu je utorkom.“
„Sredom.“
„A, da. Utorkom snimanje. Ali sad je nedelja!“
„Napisao neki komentar na fejsbuku i ovaj opet šiznuo. Prvo ga je prijavio sa pet lažnih naloga, pa mu je pretio na instagramu sa tri lažna naloga, pa je zvao one njegove, to jest naše, mada u suštini njegove, da mu lome noge…“
„Jesi izbrisao taj deo?“
„Jesam.“
„Jesi ih upozorio da ništa ne lome? Samo nam to još fali.“
„Nisam ni morao. Znaju oni vrlo dobro da to nije dobro za posao. Doduše, ne znaju da ćemo da ih klepimo, imajući u vidu sve ovo, ali znaju da puste govno da ne smrdi.“
„On to nije još skapirao.“
„Šta? Da ćemo da ih klepimo? Da pusti Vidojkovića da ne smrdi?“
„Vidojkovića. O ovome nema pojma. Otvoreno kenja o čistom holandskom kokainu, deli ga okolo kojekakvim degenima, šmrče im sa jaja i guzica i preti idiotu Vidojkoviću sa lažnih naloga.“
„Teoretski i za to bi mogao da bude krivično gonjen.“
„Ne lupetaj, bre. Za drkanje Vidojkovića niko nikada neće biti gonjen. Taj neka peva što je igrom slučaja uopšte živ. Šta sad radi ’visoko mesto’?“
„Nerazumljivo kmeči. Ima otvaranje neke fabrike za tri sata, verovatno će sad da ulete doktori, da ga dovedu u vinklu, pošto se plaši igle. Ne sme sam sebe da ufiksa.“
„A šta misliš, da li ga slušamo da bi ga ovi (prst ka plafonu) posle ucenjivali ili ga slušamo da bi ga hapsili?“
„Vidi ti njega, ala se bacio u filozofiranje. Dobra roba, a?“
„Dobra, dobra.“
„Hoćemo još po jednu?“
„’Ajde, dok ima, nek se troši. Ko zna kad će da zavrnu slavinu.“
„Neće nikad da je zavrnu. Ajd’ uzdravlje… Opa, Miki, ala žeže!“
„Živ mi ti… Opa, Lale, ala kida!“
„Čija je sad smena uopšte, ja izgubio iz vida.“
„I ja brate. Ko je drukao klince, a ko je bio ovde?“
„Keve mi, nisam siguran. ’Ajmo još po jednu, možda nam se um razbistri.“
„Ajmo… ček, šta se to čulo?“
„Ništa, ’visoko mesto’ prdnulo.“
„Konačno i od njega neki normalan zvuk.“