Ušli smo u kafanu ‘Arilje’ na Cvetnom trgu, nas trojica.
Seli smo za sto i, kao matori, povadili iz džepova kutije cigareta i upaljače. Bili smo srećni i uzbuđeni, kao i uvek, prilikom ovakvih i sličnih, velikih i hrabrih iskoraka u svet odraslih.
Prišla nam je lepuškasta i mlada konobarica.
-Litar belog i litar kisele, kažemo spremno i u glas.
-Lične karte, odvrati ona hladno.
Mi se, iznenađeni, zagledamo. Niko nema ličnu kartu. Tek se bližimo sedamnaestoj.
-Nemate? kaže konobarica. Onda-kokta, jupi, gusti od breskve i kajsije, bistri od jabuke i borovnice…
-Molim Vas, kaže moj drug, mi ovde imamo jedan veliki problem…
-Niste pročitali lektiru? pita ona, a kraj usne joj se izvi u poluosmeh.
-Ovog našeg ortaka, kaže moj drug i spusti mi ruku na rame, ostavila je devojka…. Mnogo je nesretan. Pa smo mi mislili…
-Lep je, naći će sutra drugu. Dakle-kokta, jupi, gusti….
Molećivo je gledamo bez reči, zatečeni i razočarani.
-Zovite me kad odlučite,imam posla, kaže i odlazi.
Sedimo kao pokisli i smišljamo šta ćemo. Vratila se posle pet minuta noseći bokal rizlinga i flašu Radenske.
-Prvo pola, a ako budete dobri, može i druga polovina, kaže. I polako, držim vas na oku.
-Pa, Vi ste anđeo, kažem oduševljeno.
-Alo, ostavljeni… Matora sam za tebe, reče i ode.
Špricer prijatno rezi brzo ispunjava svoju svrhu. Obrazi nam postaju rumeniji, oči sjajnije, jezici razvezaniji. Priče se nadovezuju jedna na drugu bez ikakvog reda i logike.
Počeli smo sa sportom, pitajući se zabrinuto, ko u Zvezdi može da zaustavi teror braće Petrović, posebno Dražena? Niko.
Onda, pokušavamo da dokučimo smisao ‘Odiseje u svemiru’. Komplikovano. Pa analiziramo Orvelovu ‘Životinjsku farmu’. Odustajemo, pošto ovaj jedan nije pročitao.
Šta će biti sa nama bez Tita? Ma, biće sve ok.
Konobarica donosi drugu polovinu naše porudžbine, očigledno zadovoljna našim ponašanjem. Plus oval pomfrita.
-Ovo vas ja častim , kaže i spušta oval pred nas.
-Vi ste divni! Mogu li da Vas poljubim u ruku? pitam.
-Ne možeš, kaže osmehujući se jedva primetno.
-A kako se zovete?
-Šta tebe briga kako se zovem?
-Želeo bih istetovirati Vaše cenjeno ime na levoj strani svog grudnog koša, tu gde mi je bilo srce koje ste mi oduzeli ovog trena, spustivši ove krompiriće na sto,
lupetam osokoljen vinom i kikotom mojih drugara.
-Dva špricera i već si preboleo svoju devojku, kaže. Čudo da je ostavila tako odanog momka…
-Zaboravio sam na nju čim sam Vas ugledao…
-Slušaj, Romeo, ako te sastavim po glavi ovim ovalom, koji je inače od rosfraja, znači, vrlo je težak, zaboravićeš ti mnogo toga, reče i ode.
-Sviđaš joj se, kaže moj drugar kroz smeh. Gledam za njom dok plovi između stolova i zastaje kod kase za šankom.
Obazire se po sali, dok pod belu vrpcu, kojom je vezala kosu, bezuspešno pokušava da vrati jednu odbeglu kovrdžu.
U jednom trenutku pogledi nam se sretoše. Sad, da li zbog vina, tek učinilo mi se da mi se osmehnula.
-Mislim da sam se zaljubio, kažem.
-Auuu, ote se mom drugaru.
-Šta joj je taj rosfraj? pita drugi.
-Ima bar dvadeset pet godina, kaže prvi, matora, jebote.
-Je li, a šta je rosfraj?
-Jebo te rosfraj, kaže prvi, vi'š da se čovek zaljubio!
-Opet?!
I te noći, iako pripit i, dugo nisam mogao da zaspim.
Po glavi mi se muvala figura u beloj košulji, teget suknji i belim borosanama.
I ona nestašna crna kovrdža, odbegla ispod bele svilene vrpce.
Eto, tako sam ti ja zavoleo kafanu…