– Ne, ja ne znam drukčije… Rekla je dok je preklapala svoju spavaćicu u kofer. Kofer koji je više puta odlazio i vraćao se. Znao sam da je ovo poslednji.
– Ja samo znam ovako voleti. Ti želiš više. Tražiš muzu.
Nije znala ali bila je drukčija. Potpuno. Ujutru dok je stavljala puder, listala štampu, donosila vruće kroasane iz pekare. Plakala i smejala se u isto vreme. Potpuno luda bez šablonskih dijagnoza i neobično čarobna.
Ćutao sam i gledao dve nalepnice na koferu. Nisam se trudio da razaznam. SKANDINAVIJA. Onako vrela volela je hladnu Skandinaviju. Želja za onim što nisi ili bi voleo da budeš. Stavi naočare za sunce ( one njene voajerske ) na vrh i poklopi ga. Kraj jedne KRATKE PRIČE. Nekako ga je i drukcčije zakopčavala. Nelogično. A nikakve logike nije ni bilo u nama. Inertno i životinjski smo vodili ljubav, trčali na kisi po tramvajskim šinama, urlikali sa terase… Od prevelike slobode nismo ni osećali tela.
Kada bi mi objašnjavala radila je to drukčije. Uživljena u svoju priču pokretima dočaravala situaciju. Slatko i nesebično. Kao da posle toga nikada ništa neće reći. Drukčije donosila jabuke sa pijace. Kao deca uzimali bi jednu i grizli dok nam se usne ne bi spojile tu negde kod peteljke.
– Ja više nemam snage… – navlačila je najlon čarape i zakopčavala suknju. O Bože, predivnog li tela. Žensko telo uvek dobije potpuni smisao kada odlazi. Setih se svih dodira njenog labudovskog vrata, čvrstih grudi, stopala…Koliko sam samo bio u njoj i koliko je ona bila u meni.
– Ja samo znam ovako voleti. Ti želiš više. Tražiš muzu.
Nije znala ali bila je drukčija. Potpuno. Ujutru dok je stavljala puder, listala štampu, donosila vruće kroasane iz pekare. Plakala i smejala se u isto vreme. Potpuno luda bez šablonskih dijagnoza i neobično čarobna.
Ćutao sam i gledao dve nalepnice na koferu. Nisam se trudio da razaznam. SKANDINAVIJA. Onako vrela volela je hladnu Skandinaviju. Želja za onim što nisi ili bi voleo da budeš. Stavi naočare za sunce ( one njene voajerske ) na vrh i poklopi ga. Kraj jedne KRATKE PRIČE. Nekako ga je i drukcčije zakopčavala. Nelogično. A nikakve logike nije ni bilo u nama. Inertno i životinjski smo vodili ljubav, trčali na kisi po tramvajskim šinama, urlikali sa terase… Od prevelike slobode nismo ni osećali tela.
Kada bi mi objašnjavala radila je to drukčije. Uživljena u svoju priču pokretima dočaravala situaciju. Slatko i nesebično. Kao da posle toga nikada ništa neće reći. Drukčije donosila jabuke sa pijace. Kao deca uzimali bi jednu i grizli dok nam se usne ne bi spojile tu negde kod peteljke.
– Ja više nemam snage… – navlačila je najlon čarape i zakopčavala suknju. O Bože, predivnog li tela. Žensko telo uvek dobije potpuni smisao kada odlazi. Setih se svih dodira njenog labudovskog vrata, čvrstih grudi, stopala…Koliko sam samo bio u njoj i koliko je ona bila u meni.
Jedan đakon mi je rekao da su taj dan i zvona zvonila drukčije. Imala je neobičnu venčanicu. Dve vezane ruke ispred oltara. Njene oči uprte u Bogorodicine. I obrnuto. Dva prstena pored Isusovog prsta i gomila fiksiranih pogleda da zabeleže događaj. A ONA… Nikad lepša. I drukčije srećna..