Zašto ljudi idealizuju Crkvu?

 

Nepismenost, polupismenost, nije ocena koja se odnosi samo na gramatiku, ona se odnosi na na sve vidove nepismenosti, samim tim i na emocionalnu nepismenost.

90% je onih koji se izjašnjavaju kao Pravoslavni, da li je baš tako?

Papir sve trpi, mi smo zemlja trećeg sveta, o kojih 90% pravoslavaca onda pričamo?

 

Zemlja koja je siromašna, koja ima prenaglašenu stopu kriminala, maloletničke delikvencije, nekontrolisanu korupciju, ogroman broj heroinskih ovisnika, svojim delima ne opravdava što državna statistika pokazuje.

Liturgijska statistika je konfrontirana tradicionalnoj, državnoj, daje dosta jasniju sliku.

Liturgija je mesto gde se svaki pravoslavac indentifikuje i potvrdjuje kao takav,  poseta Liturgiji je oko 1%…

 

Ako želite da budete svetski putnik potreban vam je pasoš, ali ako ne putujete svetski putnik nećete biti. Da bi bili pravoslavni potrebno je da budete kršteni, ali ako ne ulazite u Liturgiju, krštenje vam je kao pasoš koji  stoji u fioci i nema ni jedan pečat sa graničnog prelaza. 

Vrlo je jasno da ovde govoriomo o tradiciji, nasledju predaka, a tek u malom procentu o životu u Hristu.

Narod se izjasnio da najveće poverenje ima u vojsku i Crkvu, koje su šanse da ugled Crkve opadne ili da se poboljša?

Šanse su  gotovo jednake, i za bolje, i za gore, tradicionalisti se lako očaraju, još lakše razočaraju.

 

 

Odnos i razlike izmedju zaljubljenosti i ljubavi, kao paralena tema ovoj, omogućile su mi da sagledam jasniju sliku i nadjem odgovor na ovo pitanje.

 

Prosečni tradicionalista u Crkvi vidi nešto uzvišeno, sveto, lepo oku,  ponekad nedokučivo, ali je distanciran od Crkve, nema velika znanja o njoj, ima samo imaginarnu sliku.

Zaljubljenost je stanje u koje ulazimo kao vrlo mlada bića, osećanje vrlo lepo u isto vreme i opasno.

 

Mlad čovek ispred sebe ima objekat, biće, koje mu prija oku, budi lepe misli i osećanja i smatra da to lepo treba da pripada baš njemu. Primamljivi objekat je najčešće naša nepoznanica, ili ga površno poznajemo ili ne poznajemo nikako, tu stvaramo prostor za idealizaciju. U drugom vidimo Boga, savršenstvo, stvaramo iluziju samo zato što nam je taj neko atraktivan. Nezrelost mladog bića, nekanalisan ego, sasvim normalno za to životno doba, temelj je zaljubljenosti

Ponekad zaljubljena osoba i afirmiše tu emocionalnu vezu sa onim u kome vidi savršenstvo, svaka zaljubljenost ima rok trajanja, kada emocije prodju nastupa realnost, koja za krajnji cilj ima razočarenje.

 

Dakle, kao što mlad, prirodno nezreo čovek, zapada u ovakvu zabludu, isti je princip i sa tradicionalistom kada je Crkva u pitanju.

Često, očaran čovek dodje u Crkvu, već ima izgradjenu subjektivnu sliku o Crkvi, ta slika često nastaje zbog toga što imamo literaturu, vrlo slična našim istorijskim udžbenicima, gde se uči slavna istorija, ona neslavna je marginalizovana, jedan moralističi pristup, koji u sebi ne nosi veliku vrednost niti trajanje. Realnost narušava idelanu sliku, razočarenje je veliko, a odbacivanje često trajno.

Predmet idelaizacije je sam crkveni klir, gotovo magijskio shvatanje njihove delatnosti, naročito monaški red.

 

Dovoljan je jedan skandal u Crkvi da bi “zaljubljeni” promenio idelani stav i odbacio to nešto “savršeno” lepo i dobro. Zato su svi veliki raskolnici imali toliki “uspeh” u svojim nedelima, bili su besprekorno moralni.

Sazrevanje je proces koji nema kraja, razumevanje i kanalisanje svojih emocija, prirodnih energija, sa sobom nosi emocionalnu zrelost, stabilnost, realnost . Druge ljude prihvatamo  sa njihovim vrlinama i manama, koje u ovom slučaju prepoznajemo, jasno vidimo, naš odnos prema njima se ne temelji na interesu, fizičkom  ili materijalnom, prihvatamo ih onakvim kakvi oni jesu, volimo ih. Ovde vidimo jasnu razliku izmedju zaljubljenosti kao nezrelog stanja i krajnje refleksije emocionalne zrelosti, a to je ljubav. 

Lepe i bogate je lako voleti, ali ljubavi ne postoji ništa što je lako. Nije lako biti čovek medju ljudima. Nema poente voleti samo takve, ljubav ima vrednost ako volimo i one koji po ovosvetskim merilima to ne zaslužuju.

 

Površnost je najveći porok čovečanstva, kvalifikacija koja nažalost pripada prosečnom stanovniku ove planete.

Emocionalna zrelost nas izbacuje iz granica proseka, uvodi nas u duboko promišljnju o životu i naše pozicioniranje u istom.

Istorija Crkve nam pokazuje da su Hrišćani uvek bili intelektualna elita. Taj elitizam se ne odnosi na velike škole, naravno da ne negira obrazovanje, suštinski se misli da je obrazovan onaj ko ima obraza. Imati obraza podrazumeva imati strukturu ličnosti, koja od pojedinca gradi biće zajednice, zajednica koja misli svojom glavom, samim tim sačinjava pozitivnu kritičnu masu koje inicjalna kapisla u pokretanju stvari ka boljem.

 

Čim postoji tendencija za popravljanjem i idenjem ka svaršenijem, jasno je da ta kritična masa ima svest o  negativnosti, samim tim ima želju da ih menja.

Nezrela idealizacija od nas stvara sunđere, sunđer samo upija bez ikakvih mera kritike, sunđer je lako natopiti, lako ga je i iscediti.

Samokritika rađa zdravu kritiku prema svetu koji na okružuje, od nas kreira filtere, sposobni smo da prepoznamo, razlučimo i kanališemo negativno u sebi, samim tim i oko sebe.

 

Jasno je da ovde ne postoji prostor za razočaravanje, odustajanje i odbacivanje, vrlo je jasna slika realnosti, ne odustati, hvatati se sa problemima u koštac. Ne postoji površnost, postoji ljubav.

Tradicionalista je distanciran čovek, slamka bez korena koju vetar nosi u zavisnoti u kom pravcu duva, bez dubljeg promišljanja, lako očaran, lako razočaran, sa njim je lako manipulisati, shodno tome  razlog zašto je religija često ocenjena kao opijum za narod.

Tradicija iščupana iz Liturgije je kao stablo biljke iščupano iz korena, ono i dalje postoji, ima neku vrednost, ali je mrtvo, suvo i nesposobno da rađa plod i kreira nešto novo, nešto  bolje.

Hristos jeste iznenadio budućnost, objasnivši je rečima: “Ne boj se malo stado”.

Svakako da to “malo stado” može biti uspavano ili budno, ali malo stado je inicijalna kapisla, pokret, lokomotiva, vodilja  koja ne daje odgovor na izazov vremena, već kreira izazov vremena.

 

Sajt Pouke.org je kreirao izazov vremena u domenu internet misionarenja, ogradiću se na naše govorno područije, otvoren je prema svima, gaji samokritiku, ne stvara idealnu sliku, ima veliku ulogu , koju potvrdjuje svojm delima, u obrazovanju kako Pravoslavnih, tako i inoslavnih, Muslimana, Ateista i svih ljudi dobre volje koji žele da više saznaju o pravoslavnoj duhovnosti.