Ona je bila sa Kosova i kako je uvijek isticala ''i Metohije bre!''. Kada smo otpočeli tu neku našu vezu ja sam bio nov u vezama uopšte i ja sam se trudio da upoznam što više dragih ljudi. Ali kako je došlo do toga da me ostavi ja sam zaista krenuo u muke i neki bol i zaista mi je hvalila. No jedna njena rođaka koja je još komunicirala sa mnom i nekako mi davala hrabrosti da se nadam u ne moguće.
ona je već tada bila tzv ''stara djevojka'' i već je odavno trebala udati i toga se ona bojala i za nju. Kaže ''Ja i on smo bili u vezi, on je negdje iz centralne Srbije i došao je na KiM pred bombardovanje i baš smo se volili ali stvarno…no uskoro je počela NATO agresija i on je non stop bio na ratištu i mnogo sam se plašila za njega nisam bukvalno spavala noćima. I jedan dan su njihove položaje zasuli tim nekim tepih bombama zemlja se tresla strašno, plakala sam cijelu noć. I tada je potpisan taj mir u Kumanovu i odjednom rat je gotov. A mene je tek tada uhvatio strah šta sada on ode kući. On je bio u tim nekim specijalcima pri vojsci i kako sam ja razumila oni se povlače. I već tu noć su kraj naše zgrade počeli da prolaze kolone sa našom vojskom. Ja sam znala da je on živ. Pričali smo mi i o braku i o djeci i kako ćemo im dati imena. e to me je tek prenerazilo. Da se udam? Da odem? Da ostavim svoje? Valjda su imali dva dana da se povuče vojska i ja sam znala da će on doći po mene a ja nisam znala koji odgovor da mu dam. Jedan dan čula sam onaj mali vojni kamion izašla na balkon i vidjela da je on iskočio iz njega. Brzo sam zaključala u čula njega kako trči uz stepenice. Zvonio je i lupao na vrata dozivao me a ja sam uz zid se spustila do poda i plakala. Jer sam se bojala ostaviti svoje…prestao je, istrčala sam na balkon i virila drug mu je dao ruku i podigao ga u kamion. Mislila sam da umirem..i tada smo se vidili zadnji puta e a bio je on jedan lijep i fin momak…ja sam počela da radim u školi i kako je vrijeme taklo on mi se nekako izgubio iz misli…sve do jednom, nekoliko nas drugarica iz školskoga kolektiva odlučimo da idemo u Egipat na more.Čekali smo u redu na aerodoromu kada čujem glasa koji zove moje ime. Jednostavno sam odmah poznala da je to on. i u sekundu milion misli, koleginica mi govori šta mi je što sam se prepala jer sam pobledila, no kraj mene protrča mala djevojčica. i on za njom…on. stigao je uzeo u naručje i krenuli su u red on joj se obraćao mojim imenom, samo me pogledao kako je išao nazad i okrenuo pogled. Čedo, ja sam tada umrla i mislim da mi je to bio najstrašniji dan u životu…''