OSTRVO
Prolaze žene kao vozovi. U dimu, i zavijajući. „Ti nisi stanica“, kažu. I mahnu maramicom. „Plakaću“, stavljaju do znanja. Istom maramicom brisale su moju spermu sa stomaka. Ali ja prećutkujem neravnine na njemu. Ližem im pupak, dok odlaze.
Stojim na stanici, sam. Reklama za Western Union poručuje: „Može li se ljubav preneti? Da!“. Kupujem razglednicu i pišem ocu ovo saznanje. U ćošku, pod navodnicima, dodajem: „Još nisu sigurni za mržnju.“. Ali, moje žene jesu. One nagonski moju nesposobnost da budem stanica pretvaraju u mržnju.
Kao klinja, često sam sa porodicom putovao vozom za Niš. Stanice i tuneli bili su uvek tu, isti. Put je uvek bio tu, neponovljiv. Na kraju, umor, iscrpljenost i znoj, bledeli bi kao dim lokomotive koja već tutnji u nepoznato. Ali, put bi ostajao u meni.
Ni u jednoj ženi više ne postojim. Ponekad, ovo saznanje zaboli, pretvori se u oštricu. Ali, ne plašim se krvi koja kaplje, već one što klizi vazduhom, što kao drema. I samoća je put. Ledeni. Koji se, u tišini, neprimetno otapa i sastavlja mora. A, u meni, sve postane tvrdo. Osim sna.