Razgovor vodio C. J. Polychroniou
Lideri Nato saveza
objavili su da alijansa planira da ojača istočni front raspoređivanjem
dodatnih trupa u Bugarskoj, Mađarskoj, Poljskoj i Slovačkoj –
uključujući hiljade američkih vojnika – i slanjem
„opreme koja će pomoći Ukrajini da se odbrani od hemijskih, bioloških,
radioloških i nuklearnih pretnji“. I dok sama alijansa ne dostavlja
Ukrajini naoružanje direktno, mnoge njene članice ovoj zemlji šalju oružje, uključujući projektile, rakete, mitraljeze i ostalo.
U
razgovoru koji sledi Noam Čomski iznosi svoja razmišljanja i uvide o
dostupnim opcijama za okončanje rata u Ukrajini, te razmatra ideju
„pravednog“ rata i pitanje da li bi rat u Ukrajini mogao potencijalno
dovesti do kolapsa Putinovog režima.
Već mesec dana traje
rat u Ukrajini, a mirovni pregovori se otežu. Zapravo, Putin pojačava
nasilje, dok zapad povećava vojnu pomoć Ukrajini. U prethodnom razgovoru
uporedili ste rusku invaziju Ukrajine sa Hitlerovom invazijom Poljske.
Da li Putin planira da okupira celu Ukrajinu? Da li pokušava da obnovi
rusko carstvo?
Vrlo je malo verodostojnih informacija o
pregovorima. Neke informacije koje procure do javnosti zvuče blago
optimistično. Ima osnova za pretpostavku da bi, ukoliko bi SAD pristale
da se ozbiljno uključe sa konstruktivnim programom, to povećalo šanse za
okončanje ovog užasa.
Nije tajna kakav bi taj konstruktivan
program bio, bar u načelu. Primarni element je posvećenost neutralnosti
Ukrajine: nema članstva u Natou, nema naoružanja usmerenog na Rusiju
(čak ni onog koje navodi na zabludu nazivom „odbrambeno“), nema vojnih
vežbi sa Nato snagama.
Ne bi to bilo ništa novo u svetskim
odnosima, čak i u slučajevima gde nema formalnih ugovora. Svi
podrazumevaju da Meksiko ne može da se pridruži vojnom savezu koji vodi
Kina, da postavi kinesko oružje usmereno na SAD i izvodi vojne vežbe sa
kineskom vojskom.
Ukratko, konstruktivan program bi bio suprotan zajedničkoj izjavi
o strateškom partnerstvu SAD i Ukrajine, koju je Bela kuća potpisala 1.
septembra 2021. U ovom dokumentu, koji je prošao uglavnom nezapaženo,
energično se ističe da su vrata za pridruživanje Ukrajine Natou širom
otvorena. Njime se takođe „finalizuje strateški odbrambeni okvir koji
čini osnovu za unapređenje strateške odbrambene i bezbednosne saradnje
između SAD i Ukrajine“ i omogućava Ukrajini napredno protivtenkovsko i
drugo naoružanje, zajedno sa „širokim programom obuke i vežbi u skladu
sa statusom Ukrajine kao partnera proširenih mogućnosti Nato saveza“.
Ta
izjava je bila još jedno namerno guranje prsta medvedu u oko, još jedan
doprinos procesu koji Nato (što znači Vašington) usavršava otkad je
Bill Klinton 1998. prekršio čvrsto obećanje Džordža Buša starijeg da
neće širiti Nato na istok – što je naišlo na oštra upozorenja visokih
diplomata Džordža Kenana, Henrija Kisindžera, Džeka Metloka, (sadašnjeg
direktora CIA) Vilijama Bernsa i mnogih drugih i zbog čega je ministar
odbrane Vilijam Peri zamalo dao ostavku u znak protesta. To je, naravno,
samo dodatak drugim agresivnim postupcima koji su izazivali zabrinutost
Rusije (Srbija, Irak, Libija).
Nije preterano reći da je ta
zajednička izjava imala određenu ulogu u rešenosti Putina da pojača
mobilizaciju snaga na ukrajinskoj granici i krene u zaista kriminalnu
agresiju – koju možemo uporediti sa Hitlerovom invazijom Poljske
(izvedenom zajedno sa Staljinom).
Neutralnost Ukrajine je glavni
element konstruktivnog programa, ali ne jedini. Potrebni su potezi koji
vode ka nekoj vrsti federalnog aranžmana za Ukrajinu, a koji bi
podrazumevao određeni stepen autonomije za region Donbasa, u skladu sa
opštim okvirom onoga što je ostalo od sporazuma Minsk II. Opet, ni to ne
bi bilo ništa novo u svetskim odnosima. Ne postoje dva identična
slučaja, a nijedan stvarni primer nije ni blizu savršenog, ali federalne
strukture postoje
na primer u Švajcarskoj i Belgiji, čak i u SAD u određenoj meri.
Ozbiljni diplomatski napori mogli bi dovesti do rešenja ili bar obuzdati
akutne ratne sukobe.
A oni su realni. Procenjuje se da je u sukobima u ovom regionu od 2014. ubijeno oko 15.000 ljudi.
Ostaje
Krim, u odnosu na koji zapad ima dve mogućnosti. Jedna je da prizna da
je ruska aneksija prosto životna činjenica koja ne može da se preokrene
bez akcija koje bi uništile Ukrajinu i izazvale možda još gore
posledice. Druga je da zanemari vrlo verovatne posledice, da ispaljuje
fraze o tome kako SAD „nikada neće priznati rusku aneksiju Krima “, kako
se navodi u pomenutoj zajedničkoj izjavi, uz razna elokventna
saopštenja onih koji su spremni da osude Ukrajinu na potpunu katastrofu
dok se iz daleka prave hrabri.
Sviđalo nam se to ili ne, to su jedine opcije.
Da
li Putin želi da „okupira celu Ukrajinu i obnovi rusko carstvo“?
Njegovi proklamovani ciljevi (uglavnom neutralnost) prilično su
drugačiji, što potvrđuje i njegova izjava da bi pokušaj rekonstrukcije
Sovjetskog Saveza bio ludost, ali možda jeste imao tako nešto na umu.
Ako je to tačno, teško je zamisliti šta on i njegov uži krug misle.
Iskustvo Rusije u Avganistanu bilo bi kao piknik u parku u poređenju sa
okupacijom Ukrajine. To je sad savršeno jasno.
Putin zaista ima
vojni – a sudeći po Čečeniji i moralni – kapacitet da od Ukrajine
napravi gomilu ruševina. Pažnja nam je s pravom usmerena na sve veće
strahote ove invazije. Ali ne treba zaboraviti ni postupke druge strane.
Pre nekoliko nedelja diskutovali
smo o Bajdenovom budžetu za odbranu, o kome se kao i o zajedničkoj
izjavi malo govori. Ovaj dokument predviđa neprekidni lanac krajiških
država koje SAD naoružavaju, a koji se proteže od Japana i Južne Koreje u
severnom Pacifiku do Australije, Filipina, Tajlanda i Singapura na jugu
i Indije na istočnom boku Kine, a koji je namenjenom opkoljavanju Kine,
uključujući Tajvan.
Možemo da zamislimo reakciju Kine u vezi sa
navodnim planovima američke indo-pacifičke komande da proširi
opkoljavanje te zemlje, duplirajući potrošnju u fiskalnoj 2022,
delimično i za razvoj „mreže preciznih raketa duž tzv. prvog lanca ostrva“.
Sve to samo u cilju odbrane SAD, naravno, pa kineska vlada zaista ne treba da brine.
Nema sumnje da Putinova agresija na Ukrajinu izneverava teoriju
pravednog rata, te da i Nato snosi moralnu odgovornost za krizu. Ali
šta je sa Ukrajinom i naoružavanjem civila za borbu protiv osvajača?
Nije li to moralno opravdano na istoj osnovi na kojoj je moralno
opravdan otpor nacizmu?
Teorija pravednog rata, nažalost,
u stvarnom svetu je validna otprilike koliko i „humanitarna
intervencija“, „odgovorna zaštita“ ili „odbrana demokratije“.
Naizgled
se čini da je pravo naoružanog naroda na odbranu od brutalnog agresora
čist truizam. Ali kao po običaju u ovom tužnom svetu, kad o tome malo
bolje razmislimo dočekuju nas nova pitanja.
Uzmite otpor nacizmu. Teško da postoji plemenitiji cilj.
Motivi
Heršela Grinšpana koji je 1938. ubio nemačkog diplomatu svakako su
razumljivi i izazivaju simpatije; ili motivi partizana koje su obučavali
Britanci, a koji su izveli atentat na nacističkog ubicu Rajnharda
Hajdriha u maju 1942. Njihova hrabrost i pravdoljubiva strast su za
poštovanje, bez kvalifikacija.
To, međutim, nije kraj. Prvi
događaj je nacistima dao izgovor za Kristalnu noć i podstakao nacistički
program ka svom užasnom ishodu. Drugi je vodio u masakr u Lidicama.
Događaji
imaju posledice. Nevini pate, često strahovito. Ljudi sa osećajem
morala ne mogu izbeći takva pitanja. Pitanja se nužno otvaraju kada
razmatramo da li i kako naoružati one koji se hrabro odupiru ubilačkoj
agresiji.
U aktuelnom slučaju se takođe moramo zapitati na koje
rizike od nuklearnog rata smo spremni, što bi značilo ne samo kraj
Ukrajine, već i mnogo više od toga, do zaista nezamislivog.
Ne ohrabruje to što je više od trećine Amerikanaca naklonjeno
„preduzimanju vojne akcije u Ukrajini čak i uz rizik nuklearnog sukoba
sa Rusijom“. Možda su oni nadahnuti komentatorima i političkim liderima
koji bi trebalo dvaput da razmisle pre nego što počnu da imitiraju
Vinstona Čerčila.
Možda se može naći način da se braniocima
Ukrajine obezbedi potrebno oružje za odbijanje agresora, a da se izbegnu
kobne posledice. Ali to nije lako pitanje koje se rešava ishitrenim
izjavama.
Da li očekujete dramatična politička dešavanja u
Rusiji ukoliko rat potraje mnogo duže ili ako Ukrajinci budu pružali
otpor čak i nakon zvaničnog kraja rata? Ruska ekonomija je već pod
opsadom i mogla bi da završi u kolapsu bez pandana u novijoj istoriji.
Ne
poznajem Rusiju dovoljno da bih se usudio da nagađam. Neko ko zna bar
toliko da spekuliše je Anatol Liven, čiji uvidi pružaju korisne
smernice. On smatra da je „dramatični politički prevrat“ u Rusiji malo
verovatan zbog prirode sirove kleptokratije koju je Putin pažljivo
izgradio. Među optimističnim mogućnostima „najverovatniji scenario“, piše
Liven, „jeste neka vrsta polu-puča, koji će pretežno ostati skriven od
javnosti, a u kom bi Putin i njegovi neposredni saradnici ‘dobrovoljno’
odstupili u zamenu za garancije ličnog imuniteta od hapšenja i zaštitu
porodičnog bogatstva. Ko bi bio predsednički naslednik u ovim
okolnostima je potpuna nepoznanica“.
Ni ovo neće biti nužno lako pitanje.
Truthout, 24.03.2022.
Prevela Milica Jovanović