„Odreknut od
sopstvene volje, stilizovan po obrascu kolektivne volje, palančanin je sklonjen
u sigurnost opštega. On ima utisak produženog detinjstva ili utisak produženog
života pod okriljem porodice“, opisuje palančanina Radomir Konstantinović u
svojoj knjizi „Filozofija palanke“, govoreći kako je naše iskustvo palanačko, a
kako palanka ne voli ništa drugačije, ništa što stvara, ništa što izlazi iz
obrasca.
Iako prvo
nesvjesno, a kasnije njegovano i ponosno, iz obrasca je iskočila Aida Ćorović.
Po vokaciji istoričarka umjetnosti, po zanimanju nezaposlena, po opredjeljenju
mirovna aktivistkinja. Dok su se dojučerašnji protagonisti bratstva i jedinstva
preobražavali u do tad ne viđene nacionaliste i mrzitelje Ćorović je ostala
vrijedna jednoj ideji – ideji ljubavi.
30 godina kasnije
najviše je ponosna što su njeni stavovi bili sve čvršći, a otpor neupitan. Kao
posljedica izlaska iz palanačkog obrasca i odbijanja skrivanja u
kolektivitetima na svakom pedlju Srbije je manjina, nacionalna, ideološka. U
BUKA podcastu, između ostalog, odgovora na pitanje kako je danas biti manjina u
Srbiji.
„Nije lako ne
pripadati nijednom krugu, nikakvoj interesnoj grupi, previše si izložen kad si
sam, previše si ranjiv ili ranjiva, ali ja ne bih promenila takvu vrstu statusa
u svom životu. Ja u ovom trenutku nemam posao, snalazim se, radim povremeno sa
prijateljicama ako mi ponude neki poslić ili sama pokušavam da kreiram neki
svoj posao, ali ne bih se nikada priklonila mainstreamu pogotovo ne trenutnom
političkom mainstreamu jer je on potpuno profašistički, nešto što ja nijednog
trenutka ni u hiljaditom delu mozga ne promišljam o tome da na bilo koji način
budem deo te priče“, kaže Ćorović.
Aktivizam i
građanski otpor neki stariji građani gaje još iz vremena zajedničke države,
neki od 90-ih, neki od promjene vlasti. Neki su bili dio tog, bar tada
prisutnog, dijela građanske nade, ali su se vremenom ili predali ili prodali.
„Nisam se ni
prodala, nisam se ni predala. Naravno da sam mogla i to sam mogla da se prodam
za veoma, veoma, kako se to kaže kolokvijalno, besne novce. Ja sam imala više
puta pozive od političkih stranaka pogotovo od ove sada ekipe na vlasti. Otvoreno
mi je nuđen posao, to bi naravno značilo s druge strane da će meni usta biti
zatvorena, otvorili bi mi se neki putevi, ali bi mi usta bila zatvorena. Ja to
prosto niti mogu da varim niti to ide uz moju ličnost. Vidim da mnogi ljudi oko
mene koji su zaista važili za neke simbole građanskog otpora polako posustvaju
i odustaju. Ja donekle mogu da razumem, mogu da razumem kada su u pitanju deca,
bolest dece, za to zaista imam empatiju, ali nemam razumevanja niti želim da
imam razumevanja ako je u pitanju čisti luksuz i ako su onako potpuno
lukrativni razlozi ako neko živi pristojan život, ali želi da živi još
pristojnije, luksuznije, za takvu vrstu predaje nemam razumevanja“, odgovara
naša sagovornica.
Iako može da
konstatuje da li se ljudi predaju ili se ne predaju, napominje da je odgovorna
jedino za sebe i svoje postupke.
Do kad će ratni zločinci biti ikone srpskog
nacionalizma?
Ćorović se prošle
godine našla u centru medijske pažnje kada je privedena nakon što je jajima u
centru Beograda gađala mural posvećen pravosnažno osuđenom ratnom zločincu
Ratku Mladiću. Potezi vlasti oslikavaju ideologiju vladajuće garniture, pa je i
odgovor na pitanje do kad će ratni zločinci biti ikone srpskog nacionalizma
unaprijed poznat.
„Pa sve dok je na
vlasti ta ekipa koja je napravila ratove 90-ih, koja jeste kreator svega ono
što nam se desilo, što je razorilo Jugoslaviju. Dok god su oni na vlasti,
njihovi pipci, sve dok službama bezbednosti vladaju ljudi koji su i onda
kreirali rat, da budemo načisto da nemamo iluzije, to su ljudi koji su stvorili
rat u Jugoslaviji, koji stoje iza ubistava, iza zločina. Taj mural jeste jako
važan jer je srpska politička elita u ovom trenutku radikalna, to što se oni
sada zovu SNS je potpuno nebitno, to jesu radikali, i svi oni koji su 90-ih
učestvovali u ratu sada govore sljedeće – da, Ratko Mladić jeste naš heroj, da
– mi stojimo iza Ratka Mladića, da – mi jesmo radili ratne zločine, i da – mi
bismo to opet radili samo da ponovo imamo priliku. “, odgovara Ćorović.
Pojašnjava da se
Srbija ne može izvući iz ralja nacionalizma sve dok su na vlasti takve politike
i takvi političari koji proizvode dekonstrukciju.
„Oni nisu
sposobni za bilo kakvu vrstu odmaka, ni za kakvu katarzu, oni su prosto
zločinci, to je u njihovoj biti, to je njihova srž. Njihova srž je
dekonstrukcija, nikako konstrukcija. To je esencijalno zlo.“
Promjene su
moguće jedino stvaranjem nove snage koja je spremna da Srbiju povede u drugom
pravcu. No u ovom trenutku ne vidi takve kapacitete i takve politike.
„Nama je i
opozicija odreda nacionalistička. Srbija ima opoziciju koja se u najvećem delu
dodvorava nacionalističkom biračkog telu, njihova retorika je nacionalistička. I
kada pominjete mural, bilo je vrlo upadljivo ćutanje opozicije ili slabašni
glasovi kritike onoga što smo Jelena Jaćimović i ja uradile. Srbija nema
ozbiljnu građansku snagu, građansku opciju. Srbija na svu sreću ima hrabre,
izuzetne pojedince osvešćene pojedince, ali je naš ogroman problem što smo
nedovoljno povezani što praktično nemamo nikakvu medijsku zastupljenost“,
primjećuje Ćorović.
Teme suočavanja s
prošlošću su, vjeruje, nedobrodošle za opoziciju.
„U Srbiji ne postoji
želja za suočavanje s prošlošću, ne postoji u medijima, ne postoji među političarima“,
kaže Ćorović dodajući da to dugoročno zakopava budućnost Srbije.
Mišljenja je da
su i ekološki problemi i sumnjiva ulaganja stranih kompanija posljedica 90-ih
kada je nacionalizmom zatupljena svaka oštrica reakcije.
„Srbija se sada anektira od strane kineskih
kompanija, drugih međunarodnih kompanija, mi ćemo za nekoliko godina biti sluge
u sopstvenoj kući, a to je sve počelo 90-ih godina kada smo prigrlili nacionalizam,
mržnju i zlo.“
Zabrinjava i
nepostojanje volje za odmak od takvih politika i filozofija koje prelaze na
nove generacije.
„Srbija živi jednu
vrstu psihoze 30 godina. Srbija i većina građana u Srbiji više ne može da
napravi bilo kakav racionalan izbor. Mi kolektivno živimo jedno ludilo. I u tom
ludilu nemamo nikakav racionalan odnos prema 90-im. Vi ćete čuti da mladi ljudi
govore da smo mi bili žrtve i kad ih pitate – dobro je li neko došao iz Bosne
da puca ovde, nemaju odgovor na to pitanje. Naravno da nemaju, naravno da ne
žele znati šta su srpska vojska, srpska policija, srpska paravojska radile u
ostatku zajedničke domovine, prosto se ponavlja mantra da smo mi bili žrtve. Iz
jedne takve ubeđenosti i takve šizofrene situacije naravno da proizilazi ovaj
odnos prema Rusiji. I on pokazuje da smo svi mi u jednom kolektivnom stanju
ludila, a pritom da duboko živimo komplekse niže vrednosti, strahove“,
zaključuje Ćorović.
„U svetu palanke,
važnije je dobro držati se ustaljenog običaja, nego biti ličnost“, napisao je
Konstantinović, a naše palanačko iskustvo tome svjedoči. I pored sveopšte
njegovane palanke, ličnosti ipak ima.
*ovo je parcijalni dio intervjua, kompletan
intervju poslušajte u našem podcastu