Govoreći za BUKU Filipović je rekao kako su izrabrani kratkometražni filmovi
iz cijelog svijeta, i najbolji dugometražni iz prethodne godine ili prethodnih
par godina.
„Bilo je vrlo interesantno birati, jer, nekako, čini mi se da smo svi zajedno
bili u nekom kavezu tokom ove pandemije i da je sad ovo prilika da, ne samo da
se skupimo svi zajedno i gledamo filmove, nego da i vidimo i proputujemo svet
kroz tu selekciju koja dolazi. Evo, videli smo, iz Argentine pa do Islanda –
dakle, filmove koje je jako teško naći na streaming platformama ili online.
Vrlo često ono što nam je dostupno je mainstream svetske produkcije, američke najčešće, dok
evropski filmovi koji su stvarno fantastični, relevantni vrlo često prođu tako
nezapaženo. Zapravo ne dobiju domaću distribuciju u raznim drugim zemljama sem
u zemljama odakle su. Tako da su festivali, praktički, jedina šansa da ih
vidimo, a da ne pričam o tome da ih vidimo zajedno i na velikom ekranu“, rekao
je Filipović.
Filipović kaže kako u regionu nedostaje hrabrih festivala kakav je OFF.
„Verovatno jedan od najhrabrijih festivala u regionu zato što, zapravo,
prikazuje i bira filmove, otkad postoji, koji se bave najrelevantnijim temama
društva u svetu u kojem živimo danas. Mnogi drugi festivali imaju neke šablone
tih evropskih koprodukcionih filmova koji svi imaju neku sličnu matricu, pa onda
to bude i predvidljivo dok ovde bude eksperimenata koji možda ponekad ne
prijaju svima, ali mogu da iznenade, protresu i nateraju ljude da izađu,
razmišljaju i razgovaraju posle filmova, a to je najbitnije, čini mi se.“
Naš sagovornik je poznat i kao veliki kritičar vlasti u Srbiji.
Govoreći o toj temi, rekao je kako je Srbija autoritarna država, privatna
firma jednog čovjeka koji se zove Aleksandar Vučić.
„Koji ni u jednom univerzumu ne bi smeo da bude nigde ni blizu vlasti. Mi
živimo sve nuspojave takve situacije. Dakle, kad živiš u neslobodnom društvu, ne
postoje slobodni mediji ili ih je jako malo i finansiranje umetnosti je u
evropskim državama vezano za taj nesrećni brak sa državnim agencijama, poput
filmskih centara. Diktatorčići po Evropi poput Orbana ili Vučića ili Erdogana
ne moraju ni da hapse umetnike, dovoljno je da ukinu finansije i da nas puste
da umremo u mraku ili da nas, eto, razvlače po tabloidima ti koji su malo više
sadistički raspoloženi. Eto, konkretno mislim da je taj naš diktatorčić dobro
prepoznao umetnike kao neprijatelje i tako se ponaša“, rekao je Filipović.
Građani Srbije, konstatuje, vole autoritarne vladare koji su sada na vlasti.
Za njega je veoma potresno gledati kako polako padaju kao domine neke
njegove kolege i koleginice, koji sarađuju sa SNS-om ili su aktivni članove
stranke, narodni poslanici… Srbija je, navodi, imala seriju prodaja aktuelnom
režimu.
„Stojim iza izbora koje pravim i držaću se toga koliko god budem mogao. Meni je
časnije da izađe čovek iz ove profesije, ode u neku drugu profesiju, nego da se potpuno
diskredituje postavši nekakva marioneta ovakvog režima. Ponavljam, nije u
pitanju to što se mi razlikujemo politički po pitanju ekonomije, ovoga, onoga.
Ovo je pitanje bazične ljudskosti. Ovaj režim ima krvave ruke iz devedesetih,
to su isti ti ljudi. Da je neko rekao u vreme kada je Zoran Đinđić bio živ da
ćemo sada gledati u 2023. i da će neki Šešeljev mali biti na vlasti, to je tada
bio najcrnji scenario mogući, nezamislivi, ali izgleda da istorija može da nas
demantuje. To je nekakav talas koji je širi.“
Komentarišući činjenicu da RTS nije emitovao najbolji evropski film – „Quo
vadis, Aida“, Filipović kaže da RTS ne treba posmatrati kao da je stvarno
nacionalni servis.
„To je neka sada partijska prćija koja je sramota za našu državu i oni rade
po diktatu te partije koja je na vlasti. Dakle, institucije države se namerno
urušavaju, nacionalna televizija bi trebalo da je institucija države, i onda se
pretvaraju u privatne servise, privatne firme. Tako da ja ne mogu da zamislim
univerzum u kojem bi takav RTS ili bilo ko na takvom RTS-u imao integriteta ili
hrabrosti. U stvari, ne treba ni integriteta, ni hrabrosti, to bi trebalo da bude
default, je li tako? Sama činjenica da je taj film dobio nagrade i da je glumica
iz Srbije dobila nagrade, i glumac iz Srbije koji je učestvovao i tako dalje, i
tema koja je bitna za taj korak dalje za ovo društvo… Mi pričamo o događajima posle
trideset godina. Gde su bile Nemačka i Francuska trideset godina posle drugog
svetskog rata?“, pita se Filipović.
Lijek za srbijansko društvo su, kako kaže, korijenite političke promjene do
kojih je, u ovoj konstelaciji, dosta teško doći.
„Imali smo seriju tih nekih protesta i nekih pokušaja i sad je pitanje
artikulacije toga i pitanje koliko je ostalo snage da se napravi kritična masa,
da se napravi makar neki iskorak. Taj iskorak u Turskoj je bio da u Istanbulu
pobedi opozicija. U Srbiji možda može da se dogodi da u Beogradu pobedi
opozicija. A kultura sve vreme mora da bude u službi istine i ljudskosti, kao i
humanosti. Mislim da ono što jeste dobra kultura sa ovih prostora i funkcioniše
tako. Međutim, tu bih dodao još jednu stvar, mislim da je strašno važno da
kultura ne bude elitistička, jako je važno da kultura komunicira“, zaključuje
Filipović.
Ovo je parcijalni dio intervjua,
kompletan intervju poslušajte u BUKA podcastu.