Poduhvat o kome je ovde reč jeste napad na NATO, tačnije, napad na baltičke države koje su bile u sastavu Sovjetskog Saveza nakon što ih je Hitler ponudio Staljinu.
Nemački nedeljnik “Špigl” u svojoj analizi navodi da je granica između članica NATO Estonije, Letonije, Litvanije i Poljske, s jedne strane, i Rusije i njenog saveznika Belorusije, s druge strane, duga je 1.300 kilometara. Ako je verovati litvanskom ministru odbrane Juozasu Olekasu, ovde vreba velika opasnost. Prema njegovim rečima, ne može se isključiti mogućnost da će Rusija vojnu vežbu u blizini granice transformisati u invaziju.
Jastrebovi zveckaju oružjem
Jastrebovi poput bivšeg komandanata NATO Veslija Klarka i bivšeg nemačkog generala Egona Ramsa nazivaju tu granicom “baltičkim prolazom”, aludirajući na “Fulda prolaz” u hladnom ratu, mesto na istočnoj granici nemačke pokrajine Hesen, za koje su vojni stratezi strhovali da će biti poprište velike sovjetske tenkovske ofanzive. Ona se nikada nije desila. Danas se međutim, strahuje da bi velika ruska invazija mogla da se dogodi negde u ravnicama između estonskog grada Narve, na severoistoku zemlje, i beloruskog grada Bresta, na granici s Poljskom.
Na samitu NATO u Varšavi, održanom u petak i subotu, alijansa je finalizovala želju da ojača konvencionalne snage. Snage za brzo reagovanje su već bile formirane, ali sada alijansa namerava da stacionira hiljade vojnika u tri baltičke države i Poljskoj. U slučaju ruskog napada, NATO će imati gotovo 50.000 vojnika spremnih da ga odbiju. Pri tom veliki broj vojnih i političkih lidera priželjkuje mnogo veće prisutstvo.
Izgleda da jastrebovi trenutno diktiraju ton. Rusija je “egzistencijalna pretnja”, rekao je nedavno jedan od tada glavnih vojnih komadnanata Filip Bridlav, koji je zauzeo tvrd stav i na vrhuncu ukrajinske krize. Ovog proleća, poljski ministar spoljnih poslova Vitold Vaščikovski izjavio je da Rusija predstavlja veću opasnost po Evropu nego Islamska država. Početkom juna, danski oficir NATO Jakob Larsen izneo je tvrdnju da “moramo ponovo da naučimo da vodimo totalni rat”. Larsen verovatno ne zna da je poslednji poziv na “totalni rat” uputila Nemačka 1943, u govoru ozloglašenog nacističkog ministra propagande Jozefa Gebelsa održanom na sportskom stadionu u Berlinu.
Upravo ovakvi komentari – koji uglavnom prolaze nezapaženo u javnosti – nedavno su podstakli nemačkog ministra spoljnih poslova Frank-Valtera Štajnmajera da upozori na uzdržanost od “zveckanja oružjem i povika na rat”. Žestoke kritike upućene na njegov račun zbog tih komentara svedoče o nedostatku dobre volje da se zastane, razmisli o svemu i potraže mogućnosti.
Već izvesno vreme, šačica neokonzervativnih članova takozvane Strateške zajednice – malo međunarodno udruženje sastavljeno od akademskih stručnjaka za strategiju, vojnih oficira i političkih lidera – ponovo vodi debatu o vođenju i dobijanju ograničenog nuklearnog rata protiv Rusije. “Amerika mora da se pripremi za ‘ograničeni rat’”, glasi naziv uvodnog članka u listu “The National Interest”, koji je potpisao stručnjak za bezbednost i bivši savetnik američkog ministarstva odbrane Elbridž Kolbi, objavljen pre nekoliko meseci.
Ruske provokacije u Ukrajini
Putin je i sam umnogome odgovoran za pogoršanje odnosa. Pripajanjem Krima, prekršio je međunarodno pravo, a ruskom intervencijom u Ukrajini prekršeni su osnovni principi koji su svojevremeno doveli do okončanja sukoba između Istoka i Zapada. Njegovi sledbenici su čak pretili Danskoj i Poljskoj nuklearnim napadima. Nije ni čudo što mnogi sada misle da je spreman na sve, čak i najgore. Međutim, Putinu je bilo prilično lako da zauzme Krim u podeljenoj Ukrajini. Nasuprot tome, NATO je najjača vojna mašinerija na svetu i čak ni najglasnije pristalice pojačanog NATO prisustva u istočnoj Evropi ne sumnjaju u njenu superiornost.
Moskva, na kraju krajeva, još trpi posledice onoga što je verovatno bilo najsveobuhvatnije mirnodopsko razoružavanje na svetu, koje je došlo sa raspadom Sovjetskog Saveza. Uprkos Putinovim novijim pokušajima ponovnog naoružavanja, ruski vojni budžet je deset puta manji od budžeta NATO. Osim toga, industrija nije u potpunosti razvijena, a stanovništvo stari. Ako Putin nastavi da vodi državu putem anti-zapadnjačke autokratije, Rusiji preti opasnost da ponovo postane “Gornja Volta sa nuklearnim projektilima”, kako je bivši nemački kancelar Helmut Šmit nekada podsmešljivo nazvao Sovjetski Savez, poredeći ga s francuskom kolonijom u Africi.
I Zapad se drastično razoružavao posle pada Berlinskog zida. Međutim, posle toga je počeo rat protiv terorizma – i dok je slaba ruska ekonomija postavile jasne granice ambicijama Kremlja, američka vojska je iskoristila tehnološku prednost. Novostečena sposobnost da identifikuje i uništava pokretljive ciljeve poput podmornica i raketa podstakla je neke stručnjake da govore o “revoluciji” u tehnologiji naoružanja.
Poigravanje sa sudbinom planete
Ta revolucija traje već izvesno vreme. Pre deset godina, dvojica američkih naučnika uznemirili su duhove nakon što su izveli kompjutersku simulaciju američkog napada na Rusiju i svoja otkrića objavili u listu “Foreign Affairs”. Sudeći prema tom članku, Vašington ima sposobnost da eliminiše rusku nuklearnu sposobnost – uništi kompletno nuklearno oružje te zemlje – samo jednim potezom, pomoću bombardera, interkontinentalnih balističkih raketa i krstarećih raketa. Centralna poruka članka bila je da je doba nuklearnog odvraćanja okončano – doba u kome su obe strane morale da strahuju da će biti uništene u nuklearnom napadu zbog sigurnog uzvratnog udara protivničke strane. Autor članka je tvrdio da SAD samo što nisu ostvarile nuklearni primat.
Već izvesno vreme, američko ratno vazduhoplovstvo i mornarica najavljuju novu generaciju konvencionalnog oružja sposobnog za “brzi globalni udar”. To bi značilo da Vašington ima sposobnost da “pogađa mete bilo gde na svetu za manje od jednog sata”, pokazuje nova studija obavljena na inicijativu američkog Kongresa. Američka vojska, kako se navodi, želi da koristi sistem da bi se borila protiv globalnog terorizma.
Strah od američke dominacije
Ne morate biti protivnik Amerike da biste zamislili strahovanja koja takav scenario pobuđuje među ruskim liderima. Senka koju je bacio Džodž Buš naprosto je preduga – američki predsednik koji je lagao svet da bi opravdao rat protiv Iraka i tvorac Bušove doktrine, kojom SAD zadržavaju pravo da izvode vazdušne napade da bi se odbranile od moguće pretnje, čak i pre nego što ona postane konkretna.
Nacrt dokumenta o strategiji koji je pripremila kancelarija Pola Volfovica, zamenika državnog sekretara u Bušovom kabinetu, takođe nije zaboravljen. U njemu je stajalo da SAD treba da učine sve što je u njihovoj moći da blokiraju stvaranje nove, protivničke supersile, ukoliko bude potrebno, i vojnim sredstvima. Iako je predsednik Barak Obama imao drugačiju viziju međunarodnog poretka, nemoguće je isključiti mogućnost da će budući predsednik imati Bušov stav.
Ruske pretnje nuklearnim arsenalom
Ironijom sudbine, sada Rusija primenjuje istu strategiju nuklearnog odvraćanja koju je NATO koristio na vrhuncu hladnog rata. Rusija, koja je slaba kada je reč o konvencionalnom naoružanju, želi da zastraši potencijalnog neprijatelja preteći korišćenjem nuklearnog oružja.
Sa naše tačke gledišta, apsurdno je imputirati NATO-u da sprema ofanzivu na Sankt Peterburg. Alijansa je savez za odbranu, i ni Obama, ni Merkelova, ni Kameron, ni Oland to ne žele da promene, niti bi mogli.
Međutim, zamišljanje najgoreg mogućeg scenarija nije rezervisano za zapadne jastrebove. Tu nesrećnu tradiciju gaje i ruski vojni analitičari. Kada su sovjetski arhivi otvoreni posle završetka hladnog rata, možda najveće iznenađenje bila je činjenica da je komunistička elita u Moskvi razmatrala mogućnost napada na NATO, savez koji je i tada glavnim razlogom svog postojanja smatrao očuvanje mira.
U jesen 1983, strahovanja Moskve od napada zapadnih snaga tokom vojnih vežbi NATO toliko su se pojačala da je Kremlj deo svog nuklearnog arsenala stavio u viši stepen pripravnosti, dok su agenti KGB pokušavali da otkriju da li su Britanci, pripremajući se za rat, povećali zalihe krvi. Posle Kubanske raketne krize 1962, ti prvi dani novembra 1983. danas se smatraju jednom od najopasnijih epizoda u istoriji istočno-zapadnog konflikta.
Bivši KGB-ovac Putin i većina njegovih poverenika odrasli su u sovjetskom sistemu i možda nikada nisu prestali da doživljavaju NATO kao opasnost.
Interesantno je da superiornost Zapada ne zabrinjava samo stratege u Kremlju, već zbunjuje sve one na Zapadu koji zagovaraju pojačano prisustvo NATO u Istočnoj Evropi. Stiče se utisak da zapadni ministri odbrane ne veruju u potpunosti u efekat zastrašivanja američkih nuklearnih raketa i bombardera. S druge strane, kada bi stvarno mislili da Putin razmatra mogućnost napada, onda bi morali da odu mnogo dalje od stacioniranja nekoliko hiljada vojnika na Baltiku. Morali bi da formiraju veoma moćnu armiju koja će voditi rat na licu mesta. I time bi označili definitivni povratak hladnom ratu.
Apsolutna sigurnost na jednoj strani znači apsolutnu nesigurnost za sve druge sile. Putin je već najavio da će reagovati na nove NATO mere kontramerama.
Proglašeni cilj pojačanog prisustva NATO jeste bolje obezbeđenje istočnog oboda zapadne alijanse. Legitimno je sumnjati u to da će NATO ostvariti taj cilj.