Kako ekonomska i finansijska kriza uzima maha, tako Erdoganovapolitika i retorika postaju sve više nacionalno, islamski i populističkiobojene. Ekspanzionističkapolitika Erdoganaima svoje troškove i oni su ovih meseci došli na naplatu. Ključni motiv za prevremene izbore bile su upravo vrlo negativne prognoze za tursku ekonomiju i finansije. U kakvoj situaciji se nalazi Turska najbolje govori poziv vlasti u Ankari građanima Turske da njihove privatne devizne rezerve, u dolarima i evrima, pretvore u lire kako bi sprečili dalji pad turske lire. Poziv nije pao na plodno tlo. Turci jesu nacionalisti i sve više islamisti, ali, kao i većina naroda, samo dok to ne dira direktno njihov džep.
Opijen omnipotentnošću, Erdogan je poverovao i da je ekspert za ekonomiju i finansije. Optužio je međunarodne bankarske i finansijske institucije, berze, tamne strane koje upravljaju svetskim tržištem za zaveru protiv Turske, preuzeo ingerencije turske centralne banke i upustio se u finansijsku avanturu koja je Tursku koštala galopirajućeinflacije, pada kupovne moći i oseke stranih investicija. Nedavno je Erdogan, suočen sa realnošću da vodi Tursku ka argentinskom scenariju, vratio ovlašćenja ekspertima za ekonomska pitanja u centralnoj banci i nadležnim ljudima u ministarstvu ekonomije i finansija.
Od uvođenja vanrednog stanja, i početka samovolje Erdoganovog režima, Tursku su napustili gotovo svi veliki strani investitori, a troškovi ratničko-propagandne agende su u stalnom porastu. Međutim, popularnost Erdogana još uvek nije poljuljana. Nekadašnji ekonomski rast i poboljšanje uslova života koji su doneli veliku popularnost turskom predsedniku zamenjeni su mržnjom prema Kurdima, Evropi, Fetulahu Gulenu i masonsko-jevrejskom lobiju koji radi protiv Ankare. Jednostavno, turski lider je otkrio da je pronalaženje protivnika jednako dobro pogonsko gorivo kao i ekonomski napredak.
Erdoganova mašinerija je toliko pustila pipke u sve strukture državnog aparata i u medije – praktično sva glasila, od štampe do televizije, pod direktnom su ili indirektnom kontrolom turskog predsednika – da nijedan drugi rezultat na izborima osim pobede Erdogana nije bio moguć. Najozbiljniji protivnik, kandidat republikanaca (CHP) Muharem Indže, objektivno, nije imao nikakvih šansi da stigne do megalomanske palate u Ankari. Osvojio je tek preko 30 odsto glasova.
Novi ustav Turske praktično ukida trojnu podelu vlasti po Monteskjeu: na izvršnu, zakonodavnu i pravosudnu. Predsednik može da raspusti parlament i može da donosi dekrete koji imaju snagu zakona bez odobrenja parlamenta, vlada za svoj rad odgovara predsedniku, a u Viši savet sudstva polovinu članova imenuje predsednik i ima zlatni glas u slučaju nerešenog rezultata glasanja. Predsednik, takođe, može da premešta sudije i da raspusti bilo koje državno telo ili organizaciju i imenuje direktore obrazovnih i zdravstvenih ustanova.
Pored Indžea u predsedničkoj trci je prvi put učestvovala jedna žena. Reč je o Meral Aksenar, nekadašnjoj ministarki unutrašnjih poslova i liderki novoosnovane Dobre partije. Osvojila je 7,29 odsto.
Aksenarova se razišla sa liderom Nacionalnog pokreta (MHP), odnosno Sivih vukova, Devletom Bahčelijem koji je postao Erdoganov privezak. Turska “Vučica”, kako je iz milošte zovunjeni simpatizeri iz dana Sivih vukova, predstavnica je desničarske liberalne Turske koja ne gleda s odobravanjem na islamizaciju i udaljavanje od Zapada koje sprovodi Erdogan.
Treći protivkandidat Erdogana bio je lider prokurdske i proevropske Narodne demokratske stranke (HDP) SelahatinDemirtaš, koji je već godinu i po dana u zatvoru, bez ikakvog pravnog osnova. Nije slučajno da se jedini politički lider u Turskoj koji odgovara u potpunosti identikitu modernog proevropskog i prozapadnog političara nalazi iza rešetaka osumnjičen za veleizdaju i terorizam. On je na izborima prošao sa 8,4 odsto osvojenih glasova.
U dubini turske istorijsko-političke svesti postoji, sve vreme, nostalgično sećanje na vremena kada je Porta gospodarila na tri kontinenta: od Bliskog istoka, severne Afrike, preko Male Azije do Panonije. Erdogan nije morao mnogo da se trudi da se panturski sentiment ponovo raširi, on je bio već tu: bilo je dovoljno obrisati prašinu sa ideje “svi Turci u jednoj državi” ili barem sa jednim “sultanom“. Turci nikada nisu prestajali da budu nacionalisti. Erdogan im je pokazao samo da mogu da budu i nacionalisti i islamisti, odnosno da ne moraju da se odriču ni jednog ni drugog.
Promene na čuvenom istanbulskom trgu Taksim nisu ni slučajne, ni kozmetičke, ni urbanističke. Podizanje džamije u rekordnom roku, u gradu u kojem ako nečega ne nedostaje – to su džamije, i na izuzetno simboličnom mestu, direktna je poruka urbi et orbi. Na tom trgu se u proleće 1909. godine odlučila sudbina Turske 20. veka. Naime, na Taksimu se nalazila kasarna iz koje je krenula pobuna kada je zbačensultan Abdulhamid II. Mladoturci su dobili tu bitku, ugušili reakcionarnu pobunu i otvorili su vrata za modernizaciju i sekularizaciju Turske sa Mustafom Kemalom Ataturkom.
Erdogan je zakotrljao točak istorije unazad sa idejom da izbriše sve što se događalo u Maloj Aziji u poslednjih sto i kusur godina. Štaviše, Erdogan želi da ujedini Ataturkovnacionalizam koji je omogućio stvaranje moderne Turske i panislamizam čiji je Turska, odnosno Osmanlijska imperija bila barjaktar vekovima. Nacionalizam i islamizam, dva pojma koja se međusobno isključuju. Po receptu Vladimira Putina koji forsira spajanje i stapanje slike ruskih careva i komunističkog diktatora Staljina (predstavljen kao modernizator Rusije) sa svojim, tako i Erdogan u vlastitoj figuri vidi bez problema Kemala Mustafu Ataturka, oca savremene Turske, i prethodne velike sultane.
U prilog panturskoj agendi Erdogana išlo je niz koincidencija. Pad SSSR-a omogućio je povratak Turske u srednju Aziju, odnosno u nekadašnje sovjetske republike sa turkijskimnarodima. Raspad Jugoslavije doprineo je da Ankara lakše otvori vrata za svoj novi upliv na Balkan. Tu je i serija teških grešaka SAD u vođenju politike na Srednjem i Bliskom istoku. Galoperski ekonomski rast u prvoj deceniji ovog veka i zloupotreba pregovora sa EU o članstvu u Uniji za stavljanje pod jaram turske vojske. Paralelno, turski predsednik je napravio praktično staljinističku čistku u svom okruženju u kojem su ostali samo poslušnici. Svi Erdoganovi saborci uz čiju pomoć je došao na vlast (Gulen, Davutoglu, Gul su samo neki od njih) uklonjeni su i politički neutralisani. U AKP više ne postoji nijedan drugi političar koji ima autoritet i hrabrost da se suprotstavi novom sultanu.
Erdoganov bulizam koji se ne limitira na unutrašnju politiku već se u dobroj meri preliva i na spoljnopolitičke segmente, podseća na Lafontenovu basnu o žabi i volu. Drugim rečima, turski lider bi mogao da završi kao žaba koja je pokušavajući da izgleda snažno, veliko i jako kao vo, pukla od naduvavanja. Erdogan želi da bude lider svih Turaka, bez obzira na to gde oni žive i vođa muslimana sunita: od Ujgura u Kini do Bošnjaka u bivšoj Jugoslaviji. Za ostvarenje tih ciljeva, ne žali se ni novac i ne preza se ni od “neprincipijelnih