1) ISTORIJA UŽIVO
We won! It’s over! – viče presrećni američki vojnik preplanulog lica, uz široki, belozubi osmeh, izvirujući iz tenka negde u blizini iračko-kuvajtske granice. Pobedili smo! Gotovo je!
Pa zašto, ako je već tako, pitam se ja dok posmatram tu dirljivu scenu praktično u realnom vremenu na svom kućnom kompjuteru kao vest dana jedne globalne medijske kuće, zašto onda baš nigde na tom prokletom graničnom prelazu nema one ikonične zlatokose američke devojke crvenih usana da priskoči i njemu, tom vajnom pobedniku, prilepi vreli poljubac u usta koji pripada svakom pobedniku i povratniku iz svakog pravednog rata otkad je sveta i veka? Možda iz bezbednosnih razloga? (Plavuša je, dakle, ipak tu, ali je uklonjena.) Ili možda zato što rat u kom je taj vojnik učestvovao jednostavno nije bio pravedan? (Nema pravde, nema ni plavuše, bato.) Ili zato što je ta pobeda kojoj on tako ponosno kliče krajnje nejasna i mutna?
I kakvo je to, na koncu, uopšte „povlačenje trupa“ ako u samom Iraku i posle njega ostaje čitavih pedeset hiljada američkih vojnika zadržanih navodno tu da obučavaju iračku vojsku i „iskorene Al-Kaidu“, uz barem još toliko raznoraznih civilnih službenika, najrazličitijih diplomata, biznismena, radnika po ugovoru, plaćenika, lovaca na glave, lovaca u mutnom, korporacijskih agenata – a svakojakih ih se fela nakupilo tu u proteklih sedam godina, tj. otkad je Irak, je li, oslobođen.
Bilo kako bilo, uz svu silu kolateralnih pitanja i potpitanja na koja naprosto nemamo pouzdane odgovore, poslednjih dana u prilici smo da, putem naših vernih i raznovrsnih elektronskih medija, pratimo jedan krajnje uzbudljiv rialiti-šou: Istorija uživo; epizoda: Povlačenje američkih trupa iz Iraka. Pravac – susedni Kuvajt. Čime se, nakon punih sedam godina vojnog prisustva u toj ugaženoj, ojađenoj zemlji napokon, kao, okončava jedna katastrofalno koncipirana i još katastrofalnije izvedena najbrutalnija zamisliva okupacija zamaskirana pod neutralnim terminom “operacija” i krštena nadasve pompezno – Iraqi freedom.
(Pri čemu ne mogu a da ne primetim da nas niko, i to doslovce n-i-k-o, nije informisao o tome da li su američke trupe tom prilikom morale da prođu redovnu pasošku i carinsku kontrolu. Ili, zapravo, ne?)
Ali, da: Iraqi Freedom… Zašto, o zašto, sve te američke vojne “operacije” moraju da imaju baš toliko pompezne nazive koji su ujedno i tako glupi da čovek ne može da bude sto posto siguran da nisu podrugljivi? Poslušajte samo: Assured Response (Liberija, ‘96.), Quick Response (Centralna Afrička Republika, ’96.), Infinite Reach (Avganistan/Sudan, ’98.)… Mislim, wtf? A da i ne spominjem Deliberate Force u Bosni ’95, ili čuvenu operaciju Allied Force, tj. ono naše famozno bombardovanje iz ‘99, pa tako redom sve do Enduring Freedom – pazi sad to! – te tragikomično-nadmene egide pod kojom se vodio post-jedanaestoseptembarski pohod na Avganistan i, na koncu, naravno, već pomenute operacije Iraqi Freedom iz 2003, jedne, dakle, operacije fantastičnog (ovaj termin ovde koristim u svom primarnom značenju) naziva, koja se sad, avaj, završava, jer smo, dakle, we won, pa je sad sve over, a Irak je, gle, dobio svoj freedom. Kakav nadasve srećan razvoj događaja! Sintagma Iraqi Freedom tako je pretvorena u klasičan self-fulfilling prophecy, proročanstvo koje je samo sebe ostvarilo, a mi, braćo – odosmo. Naša (mirovna) misija je okončana. Slobodni ste. Vidimo se u Holivudu na snimanju blokbastera. Sou long ic bin gud tu nou ju, salem alejkum ili kako se već to kaže.
Il’ što reče onaj (i svaka mu se vala pozlatila): We won! It’s over!
2) KO JE POBEDIO? ŠTA JE GOTOVO?
Ovaj masovni odlazak američkih trupa iz Iraka koincidirao je s jubilarnom dvadesetogodišnjicom prvih vojnih aktivnosti Amerike protiv ove zemlje i čuvenom operacijom Desert Storm za vakta Buša starijeg. Ujedno je i čitavih dvanaest godina prošlo od operacije Desert Fox iz vremena vladavine Bila Klintona, te punih sedam od konačnog sloma Iraka u okviru globalnog rata protiv terorizma čiji je bajrak ponosno nosio Buš mlađi (i gluplji), dok je predsedniku Obami preostalo da dokrajči rat u ovoj zlosrećnoj zemlji (o koju nijedan američki predsednik u poslednje dve decenije očito nije izdržao a da se ne očeše) i onda, eventualno, započne novi. Jer, čime bi se inače jedan predsednik jedne vodeće supersile uopšte bavio? A kandidata, hvala bogu, uvek ima: Iran, Severna Koreja, ili već neka druga probrana azijska, bliskoistočna, afrička ili latinoamerička zemlja. You name it.
Bilo je, dakle, lepo dok je trajalo, premda se na svim silnim prilozima o odlasku američkih trupa iz Iraka ipak sasvim lepo vidi da su vojnici jako radosni što napuštaju tu zemlju i da ne pokazuju ni trunku griže savesti što je ostavljaju u praktično jednakom haosu u kom su je i zatekli. Zaboravimo trenutno na sâm rat i sve njegove žrtve, u sedam poratnih godina u Iraku je poginulo na hiljade američkih vojnika kao i na desetine hiljada iračkih civila, tom državom danas vladaju haos, siromaštvo, nesreća, zemlja je zauvek zagađena osiromašenim uranijumom, iračka vlada je nefunkcionalna, dok na terenu divljaju svakojaki pobunjenici a bombaši-samoubice neprestano odnose ljudske živote, raznoseći se po pijacama, trgovima, državnim institucijama – samo tokom poslednjeg ramazana u Iraku je u nekoliko različitih napada poginulo više desetina ljudi, dok se ukupni američki troškovi ovog rata procenjuju na gotovo trilion (milion miliona, tj. jedinica s dvanaest nula – ovako to izgleda: 1.000.000.000.000) dolara.
A nije da taj novac nije mogao da se upotrebi u pametnije svrhe, u samom Iraku ili bilo gde drugde. Recimo u stvaranje jednog klasičnog, nikad pre viđenog – raja na zemlji. I to, na primer, baš tu negde, oko onog čuvenog mesta gde se Tigar spaja s Eufratom. Siguran sam da bi trilionče bilo sasvim dovoljno za to. Pa i da pretekne.
Istina, istina, ne treba biti baš prekomerno ciničan, nešto se za sve te godine i postiglo, nije da nije: Sadam je, recimo, spektakularno i uz mnogo pompe, uhvaćen, a kasnije i obešen, pre toga su još spektakularnije srušili onaj njegov spomenik, uhapšen je i obešen i Hemijski Ali kao i drugi bliski saradnici iračkog diktatora, ali izuzev toga kao da je sve ostalo baš isto kao pre. Ili – još gore.
Pa ipak, danas kada je popularna podrška iračkom ratu kod kuće splasnula od inicijalnog masovnog oduševljenja ovim riskantnim pohodom (koji se, sad to vidimo, završava tako što se ne završava – što je, očito, okosnica i ideja vodilja čitave američke intervencionističke spoljne politike od drugog svetskog rata pa do današnjih dana) do rezultata pokazanih prilikom nedavnog ispitivanja javnog mnjenja kad se – očekivano – ispostavilo da samo 31 % američkih građana podržava rat u Iraku, dok se istom protivi čitavih 69% ispitanika, Amerika opušteno i gotovo bez griže savesti napušta još jednu ugaženu zemlju u kojoj je uspela da porazi i sopstvena elementarna načela i one koje je naumila da „oslobodi“ ujedno, i u kojoj je jedini stvarni pobednik zapravo korporativni kapital. A to je moguće naprosto zato što je presedan već odavno postavljen, nevinost izgubljena, i što Amerika dobro zna da ne čini ništa što već nije učinila toliko puta pre. Proglasiš pobedu i – tutanj. Trupe hvala bogu presrećne. Idu kući. Ili barem – u Kuvajt. Lokalno stanovništvo zatečeno. Lokalni partneri u panici. Ali, tebe boli uvo za sve. Imaš moć, imaš medije, imaš monopol nad resursima, imaš monopol nad istinom, šta ti bre ko može. Kad ti kažeš pobeda, onda ima da bude pobeda. I kad ti kažeš gotovo, onda to stvarno znači – gotovo.
Otud se ni na samim vojnicima poraz dugogodišnjeg američkog prisustva u Iraku i sva sramota povlačenja neobavljenog posla i podvijenog repa baš nimalo ne vidi. Moguće je, naravno, da je njih baš briga za pitanja uspeha i neuspeha. Ima ko treba da misli o tome. Boli njih uvo, oni rade za novac. Posmatram ih pažljivo, frejm po frejm: deluju, malo je reći, prezadovoljno. Svi do jednog. Uhranjeni su i stabilni, lica su im ozarena, pokreti mirni, gotovo lenji. Igraju domine, razgovaraju u malim grupama, ili su zadubljeni u svoje laptopove. U poređenju s ovom hladnom, nezainteresovanom mašinerijom profesionalnog, dobro plaćenog, uhranjenog, nabildovanog, vrhunski utreniranog vojnog sastava, sve one čuvene davnašnje slike iz jedne ranije “operacije” (one u Vijetnamu) izbezumljenih, goluždravih, navrat nanos mobilisanih pa u duboku džunglu bačenih američkih mladića, običnih mladih ljudi, praktično dece, danas ostavljaju gotovo romantičan, nostalgičan utisak. Tada je, hoću da kažem, makar i Amerika patila. Ne mogu da budem sto posto siguran, ali ne sećam se da je u to vreme bilo ko vikao: It’s over! We won! Ne, uglavnom su se tresli, pušili cigaretu za cigaretom i mumlali nešto sebi u bradu. Kasnije je to njihovo eratično, neobično ponašanje, nekad poznato kao shell-shock, dobilo novi termin – vijetnamski sindrom. U naše će ga doba krstiti ledenohladnom skraćenicom: PTSP.
Premda nešto sumnjam da će bilo ko od iračkih ratnih veterana ozbiljnije patiti od već nam predobro poznatih simptoma ove bolesti.
Tekst preuzet sa prijateljskog portala www.pescanik.net