Predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti Vladimir Kostić rekao je u intervjuu za Novosti da
ima bojazan da će se netrpeljivost i agresija unutar srpskog društva
pretvoriti u “neku formu međusobnog obračuna” ako se ubrzo ne uspostavi
“ventil” društvene komunikacije.
“Imate pravo da kažete šta mislite, ali ako se to ne poklapa sa mojim
gipsanim modelima ‘patriotske korektnosti’, nema sumnje da ste
izdajica, plaćenik, nacionalistički nastrojeni zločinac, najverovatnije
špijun i klerofašista”, ocenio je Kostić i dodao da mu se čini da su
ljudi počeli polako da prihvataju da im je samo daleka prošlost slavna, a
da o budućnosti “malo razmišljamo”.
Odgovarajući na pitanje o tome da li je uzrok tome što je društvo
postalo agresivno i bez mnogo ideja – polupismenost, budući da je jednom
prilikom studentima rekao da je to veći neprijatelj od nepismenosti,
Kostić je rekao da “u nepismenosti ima izvesne autentičnosti,
iskrenosti, čak i dirljivosti, pa i samouvida.
“Moj nepismeni deda Milutin je to doživljavao kao uskraćenost i
pisanju se učio od svoga sina, moga oca, ali je stigao samo do velikih
pisanih slova, kojima mi je u jednom pismu i napisao da ‘čovek najviše
želi ono što nema’. Polupismenost, maligniji i zloćudniji izraštaj
primitivizma i nekompetentnosti, naših decenijskih usuda, pokušava na
sve načine da se maskira, da laž koje je obično svesna preokrene u
veštačke, bleštave neonske simulakrume istina. Hoće da igra na
društvenom ruletu poput očajnog kockara uporno na kartu bahatosti i
grupe ispred ili iza koje nastupa, grabi se za zvanja i titule
(uključujući i jagmu za doktoratima i kada apsolutno nisu neophodni za
karijere pojedinaca) u nameri da onima koje javno prezire, a od kojih
potajno zazire, stavi do znanja da je ista kao i oni. Polupismenost nema
osećaja za celinu – važan je samo njen opstanak. Polupismenost sliči
lenjom planinaru koji se nikad nije popeo ni blizu vrha, ali svestan
svoje nedorečenosti uporno nastoji da ubedi i sebe i druge da je sa vrha
zbog oblaka i magle pogled ružniji ili bar neizvesniji. A bez
kompetentnosti nije osvojen nijedan planinski vrh”, rekao je Kostić.
Kostić se u intervjuu osvrnuo i na odlazak mladih stručnjaka iz
zemlje, rekavši da je siguran da i dalje ima više onih koji ostaju.
“Siguran sam da je i dalje više onih koji ostaju, mada Gorgona sa one
strane granice relaksira uslove i širi ruke. Bojim se da je stanje u
nekim probitačnijim oblastima, tipa IT struke, znatno teže nego u mojoj
struci. Na Elektrotehničkom fakultetu, bio sam u komisiji devojci koja
je branila tezu, i osim komisije, najbližih rođaka i nekoliko
prijatelja, auditorijum nije bio pun. Sa strane su stajala dva velika
kofera. Po završetku odbrane, ona je sa roditeljima, koji su delovali
kao da su na sahrani, iznela posluženje, uz izvinjenje da žuri na
aerodrom jer putuje u inostranstvo, gde je dobila posao. Kući smo se svi
vratili bolesni. Druga slika koju nosim je sa jedne, inače uvek svečane
proslave na ETF, na kojoj su umesto najbolje diplomiranih studenata u,
čini mi se, trećini slučajeva nagrade primali roditelji, čija su deca
već otišla”, zaključio je Kostić.