Dvadeset i šest dugih godina prošlo je otkako je Srbijom odjeknula vest da je Dušan Jovanović, trinaestogodišnji dečak preminuo nakon što su ga nemilosrdno pretukla dva “skinhedsa”. Iako mnogo puta ispričana, priča o smrti malog Dušana Jovanovića i danas stvara knedlu u grlu građanima širom zemlje, piše Danas.rs
Dušan Jovanović bio je trinaestogodišnji dečak romske nacionalnosti iz Beograda koga su ubili skinhedi i, kako su mediji tada pisali ultradesničari, Milan Čujić i Ištvan Fendrik.
Čujić i Fendrik su u momentu izvršenja krivičnog dela imali po 17 godina.
Oni su presreli Dušana u večernjim satima 18. oktobra 1997. godine ispred dragstora u Beogradskoj 33, dok je išao da kupi sok.
Najpre su od njega tražili novac, a zatim su ga iznenada oborili na put, tukli i šutirali u glavu naočigled prolaznika od kojih niko nije prišao da mu pomogne.
Jedan od njih dohvatio je i komada oluka, kojim je na pločniku zadao smrtonosne udarce bespomoćnom dečaku.
Otac Aleksandar, pošto se dečak nije vraćao kući, izašao je da ga potraži. Zatekao ga je na zemlji u lokvi krvi.
Izvršiocu krivičnog dela su uhvaćeni i osuđeni, a jedan od njih je na suđenju izjavio i da se ne kaje zbog toga što je uradio.
Marta 1998. godine, presudom Okružnog suda u Beogradu, oni su osuđeni na po deset godina maloletničkog zatvora i upućeni na izdržavanje kazne u Kazneno popravni zavod za maloletnike u Valjevu.
Čujiću i Fendriku je izrečena kazna maloletničkog zatvora najpre umanjena za po 18 meseci po osnovu amnestije, pa je trebalo da oni na slobodu, umesto 19. oktobra 2007, budu pušteni 19. aprila 2006. godine.
Posebnim rešenjem Okružnog suda u Beogradu kazna im je dodatno umanjena, pa je Fendrik uslovno pušten na slobodu 1. aprila 2004, dok je Ćujić uslovno oslobođen 30. aprila 2004. godine.
Fendrik u intervjuu za NIN: Nikada nisam planirao da učinim tako nešto
Četiri godine nakon zločina 2001. godine, u KPZ za maloletnike u Valjevu, Ištvan Fendrik je pristao za beogradski nedeljnik NIN da ispriča šta se tog dana dogodilo.
U razgovoru je insistirao da u vreme zločina, suprotno svemu što se govorilo, on nije bio simpatizer niti član bilo koje partije, pripadnik „radikalne“ grupe navijača, niti nacista.
Rekao je da u tom osetljivom dobu, na njegovu veliku nesreću, najbliže njegovim uverenjima bila „ta ultradesničarska orijentacija“ i da je zbog toga „postao skinhed“.
„Bio sam siguran da je ceo svet moj. Nisam ni razmišljao o tome da čovek ima pravo na sopstvene ideje, ideologiju, sve dok ne ugrožava druge. Taj period mog života koji je bio zaokupljen takvim zanosom, ostavlja trag. Neizbrisiv. Dosta je teško to sve totalno prevazići, ali ja se trudim da prevaziđem. Iskreno bih voleo da nemam nijedan procenat starog sebe što se toga tiče. Sad vidim da je sa mnom bilo nešto slično onoj reklami za kad klinac stoji pred izlogom, vidi jaknu s kapuljačom i široke pantalone i uđe u prodavnicu. Dalje znate“, pričao je tada Fendrik, a poruka u reklami koju je pomenuo glasila je: „Zašto se trudiš da budeš ono što nisi?“
Sa „drugom iz dela“, mladićem Milanom Čujićem koji je takođe osuđen za Dušanovo ubistvo, a koji je tada sa njim bio u KPZ za maloletnike, po sopstvenom priznanju, nakon zločina nije ostao u dobrim odnosima, ali nisu bili ni u svađi.
U KPZ za maloletnike počeli su i da rade, Čujić je bio redar grupe, a Fendrik redar zatvorskog kruga.
Međutim, niko od stručnjaka u zatvoru koji rade na prevaspitavanju zatvorenika, iako uočavaju promenu, javno nisu želeli da brane stav da oni “nisu imali nameru da ubiju to dete”, međutim za NIN su nezvanično govorili da oni više nisu skinhedsi.
Četiri godine posle surovog ubistva, to isto je rekao i jedan od počinilaca.
Fendrik je za NIN tom prilikom istakao da nije više deo skinhedsa.
„Kakav je život Dušanovih roditelja? Težak… Ne mogu da zamislim… Odnosno, mogu na svoj način. Ja mogu da se izvinim i sada i kada izađem, ali ne pomaže. Nikada nisam planirao da učinim tako nešto“, rekao je on tad.
On je tada dodao i da misli da su svi ljudi u suštini zli.
„Ljudi kao ljudi su u suštini zli, to kažem i za sebe. Shvatam zbog čega su takvi prema meni i ne osuđujem ih. Razmišljao sam o mogućoj osveti prema meni i mojoj porodici. Moj strah opet ništa neće promeniti po tom pitanju. Za porodicu sam bio zabrinut. Međutim, sa njima nisam imao baš najbolje odnose što se toga tiče. I da sam hteo, nisam mogao da ih zaštitim“, rekao je Fendrik.
Šta se desilo sa porodicom Dušana Jovanovića?
Dušanovi otac i majka preselili su se ubrzo nakon tragedije iz Beogradske ulice na Slaviji u Orlovsko naselje u Mirijevu pošto nisu mogli da podnesu ni da budu u blizini mesta gde im je sin ubijen.
Dušana majka je više puta pokušala da oduzme sebi život i na kraju je u tome uspela.
Tri godine nakon Dušanovog ubistva, njegov otac preživeo je prvi srčani udar, a zatim još nekoliko. Preživeo je i dva moždana udara.
Nakon toga su mu zbog tromboze amputirane obe noge. Aleksandar se godinama borio sa tugom koja ga je izjedala iznutra. Preminuo je krajem 2016. godine.
Dušanova mlađa sestra, Kristina, nikada nije imala priliku da upozna brata, jer je rođena tri godine nakon njegovog ubistva, ali je njen život izgrađen na pričama o Dušanu i sećanju na njega.
U znak sećanja na Dušana svake godine sredinom maja organizuje se memorijalni turnir gde učesnici nose majice sa Dušanovim likom.
Unija Roma Srbije je Dušanu podigla spomen-ploču 2007. godine na mestu gde je ubijen.
Spomen-ploču prekrivenu romskom plavo-zelenom zastavom sa točkom u sredini, u prisustvu više desetina građana, otkrio je tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić.
U toku različitih akcija, a među kojima je i poslednja u organizaciji Udruženja KROKODIL i Inicijative mladih za ljudska prava, u parku kod Mitićeve rupe na beogradskom trgu Slavija, aktivisti su postavili tablu s natpisom „Park Dušana Jovanovića“ kao inicijativu da ovaj prostor ponese ime po tragično nastradalom romskom dečaku.