U jednom od svojih monologa, nije pričao o svojim pobjedama, nije bio duhovit kao što obično jeste, nije govorio o atmosferi u New Yorku… Govorio je o preozbiljnoj temi.
Pričao je dugo i pametno. Spomenuo je kladionice i državu. Dovoljno da njegove riječi ne budu prenesene. Osim na Sport klubu.
Niti je hvala nas, niti kritika drugih. Samo činjenica, lako proverljiva. A nije Novak ništa ružno rekao. Nije kudio nikoga. Pričao je iz srca, ono što stvarno misli i osjeća.
“Žao mi je što je sport postao biznis kroz kladionice. Kod nas su kladionice na svakom ćošku, kao nekada pekare. Postale su dio života, mnogo ljudi se kladi na sport, stavljaju sebe i finansijsku sigurnost svoje porodice kladeći se na teniski meč ili košarkašku ili fudbalsku utakmicu“, govorio je u dahu Đoković.
Novak je naravno istakao da to nije problem samo u Srbiji, nego u cijelom svetu. Lanci kladionica danas su glavni sponzori velikih fudbalskih i košarkaških klubova. A onda je Đoković poentirao.
“Ako se otvori ova tema vjerovatno će mi reći “Šta ti imaš da pričaš, ti si multimilioner“? Vjerovatno ću dobiti kritiku, što kao bogataš pričam o tome. Kladionice su na svakoj televiziji, dominantne su, najbrži način da se zaradi novac. Ili se ne vidi problem, ili se zataškava, ignoriše. Država ne radi na tome da to reguliše, da se nađe prihvatljiv model za društvo, omladinu i sport. Moramo da se zapitamo u kakvoj okolini će naša djeca rasti. Treba da se priča o tome. Da ne bude tabu tema“.
Dočekala ga je tišina. Dočekao je da se njegove riječi ne prenesu. Nije da nisu bile zanimljive. Ali čini se da je bolje ovako…