Zamislite da je Tajger Vuds, prolazeći kroz Hrvatsku svratio sa prijateljima u Jasenovac i prepoznao široko prostranstvo i lepu zelenu travu kao potencijal za izgradnju prvog golf centra u ovom delu Evrope. I da je dobio dozvolu za prenamenu i izgradnju.
Ne zvuči moguće.
Međutim, jedan drugi logor smrti dobio je prenamenu, po prvi put u istoriji.
Na Starom sajmištu biće otvorena privatna predškolska ustanova “Savsko obdanište”. U koncentracionom logoru. Obdanište.
“Nikada nijedan logor u Evropi nije dobio prenamenu. Bilo je radnih logora u kojima su ljudi umirali od posledica teškog rada i logora čija je osnovna namena bila baš smrt, smrt nedužnih ljudi. Nažalost, takav je bio i logor na Starom sajmištu. Otvoren je u decembru 1941. godine i pune tri godine služio je kao mesto za egzekuciju, a među žrtvama bilo je mnogo dece. Zbog toga je ova situacija još apsurdnija”, tvrdi istoričar Dejan Ristić.
On je bio jedan od pokretača priče o ovom slučaju, kada je na svom Fejsbuk profilu objavio između ostalog da su deca poslednji put na tom mestu bila u gasnim komorama. To je uzburkalo javnost pa su mediji zatražili odgovore od Ministarstva prosvete. Iz te državne insistucije su objasnili da je u njihovoj nadležnosti samo da odobre program i da nemaju nikakve ingerencije u vezi sa određivanjem lokacije, već da se time bave u Sekretarijatu za obrazovanje i dečiju zaštitu Gradske uprave grada Beograda.
“Inspekcija je 26. marta prošle godine konstatovala da privatna predškolska ustanova Savsko obdanište u Novom Beogradu ispunjava navedene propisane uslove, a koji ne obuhvataju lokaciju objekta. Bliže uslove za osnivanje, početak rada i obavljanje delatnosti ustanove propisuje ministar i konačno rešenje o verifikaciji ustanove donosi Ministarstvo prosvete”, tvrde iz Sekretarijata.
Zakonske procedure su ispoštovane, tvrdi vlasnik privatne predškolske ustanove i objašnjava da bismo kao društvo morali da krenemo unapred.
Da bismo napravili korak unapred moramo da znamo koja je naša polazišna tačka.
Kada su Nemci shvatili da im masovna ubistva streljanjem predstavljaju logistički i organizacioni problem, odlučili su da testiraju industrijsko ubijanje. Takve eksperimente, sa mobilnim gasnim komorama, vršili su u dva logora – jednom u Ukrajini i na Starom sajmištu.
David Albahari u svom istorijskom romanu “Gec i Majer” piše o dvojici vozača kamiona koji su predstavljali mobilne gasne komore. Njihov zadatak je bio da u kamion ukrcaju do pedeset ljudi, uz objašnjenje da ih voze u drugi logor. Odrasli ljudi najčešće su ulazili bez pogovora, deca su intuitivno osećala otpor i odbijala. Gec i Majer su ih “podmićivali” dajući im bombone, a deca su i nakon toga nevoljno pristajala.
Zbog toga zakonske norme i procedure u ovom trenutku nisu važne. Već moralni i ljudski sudovi, da li na mestu na kom su ubijani nedužni ljudi, vreme treba da provode deca predškolskog uzrasta.
Deca od šest godina premala su da na takvo mesto dođu i kao posetioci memorijalnog centra jer deca ne mogu da shvate nepočinstva odraslih ljudi.
Ako njihove roditelje budu vodili moralni sudovi, biznis plan o pokretanju vrtića na takvom mestu propašće na samom početku jer niko neće upisati dete na mesto na kom su nekada davno, druga deca ubijana.