To je posebno važilo za ratne odnose u Jugoslaviji. Baš tog meseca
glavna diplomatska previranja dešavala su se u Londonu, gde je kralj
Petar Drugi, zvanično još uvek šef države, bio pod pritiskom saveznika,
pre svih Čerčila, da smeni premijera vlade Božidara Purića i na njegovo
mesto postavi Ivana Šubašića koga su Englezi doveli iz SAD specijalno sa
zadatkom da pregovara sa Josipom Brozom Titom (što će se kasnije
otelotvoriti kroz takozvanu vladu Tito–Šubašić).
Kako to već biva, tome su prethodile medijsko-diplomatske podvale i
natezanja, tako da su zapadni mediji početkom meseca (Purić je smenjen
17. maja) objavili informaciju da je Tito dao prvi intervju za zapadne
medije, agenciji AP, ali da je mediteranska komanda saveznika u Egiptu
cenzurisala i (ispostaviće se privremeno) zabranila taj intervju.
Pretpostavljalo se, ali se nije zasigurno znalo, da je povod za
“zadržavanje” intervjua pominjanje Draže Mihailovića i njegovih snaga
kao izdajnika i saradnika okupatora. Pretpostavka je da bi pojavljivanje
tog intervjua moglo da dodatno uznemiri i odgovori kralja Petra, koji
je bio gotovo “pečen” da pristane na ustupke Zapadu.
Dugo je trajala neizvesnost oko tog prvog Titovog intervjua koji je
AP radio pisanim putem. Telegrafom su poslata pitanja. A onda je dodatnu
zabunu podstakao jedan novinar vojnog časopisa “Yank”, Volter Bernstin,
koji je nekako uspeo preko savezničkih jedinica u Italiji da se prebaci
do Titovog štaba i na svoju ruku uradi intervju licem u lice.
Tri nedelje je trebalo da blokada bude podignuta i da se intervju
objavi, a, zanimljivo, agencija AP je intervju objavila paralelno sa
informacijom da je “juče smenjen Božidar Purić sa mesta premijera
jugoslovenske vlade”. To je značilo, na prvom mestu, da je Draža
Mihailović smenjen sa mesta ministra rata. Agencija je javila i
mogućnost da će kralj mesto u kabinetu ponuditi Titu, ili da će Tito
postaviti svog predstavnika u novu vladu.
Što se tiče intervjua, naveli su da je pušten original, da su samo iz
bezbednosnih razloga izmenjeni delovi koji su sadržali lokaciju
savezničkih brodova. Toliko dugo se čekalo, navodno, jer je Tito
prethodno imao uslov da intervju bude objavljen u celosti, ili da ne
bude objavljen uopšte.
Tito je u tom intervjuu zatražio ne samo materijalnu pomoć saveznika
već i da se NKOJ prizna kao zvanična jugoslovenska vlada. Tito je rekao
da nisu zvanično zatražili priznanje od SAD, Britanije i Rusije, ali da
bi takav čin osnažio zajedničku borbu i da je razloga protiv priznanja
svakim danom sve manje. Tito je potom zatražio da se partizanima preda
zlato Jugoslovenske narodne banke kao i jugoslovenski ratni brodovi koje
su saveznici oslobodili od Italijana te trgovački brodovi koji su u
vlasništvu vlade u Londonu.
Tito je zahvalio saveznicima na dotadašnjoj podršci, posebno
savezničkoj avijaciji, ali je istakao da im je neophodna pomoć u
tenkovima, antitenkovskom naoružanju, avionima i hrani.
Najverovatniji sporni deo intervjua
U odgovoru na pitanje kolika je snaga neprijatelja u Jugoslaviji,
Tito je – naglasio je AP – uključio i četnike Draže Mihailovića za koje
je naveo da ih ima samo šesnaest hiljada.
Titov odgovor je glasio:
“U Jugoslaviji je još uvek 14 nemačkih divizija, četiri bugarske
divizije, oko 120.000 do 130.000 hrvatskih domobrana, legionara i
ustaša, oko 15.000 pristalica Nedića (pronacističkog bivšeg premijera),
16.000 četnika pod Mihailovićem, tri puka belih Rusa u Srbiji, oko
12.000 slovenačkih domobrana pod kvislingom Rupnikom i oko 10.000
Arnauta. Ima tu još raznih policijskih jedinica.”
Kada se agencija AP raspitivala zašto je njihov intervju zadržan,
dobili su nezvaničnu informaciju da je glavni razlog pasus u kom se
pominje Draža Mihailović.
“Moguće da je to bio ovaj pasus”, zaključili su u agenciji AP.
Nedeljnik