Sreda, 18. decembar 2013. godine. Kulturni
centar Beograda okružen je pripadnicima milicije pod opremom za
razbijanje demonstracija. Malo dalje stoji nekoliko desetina
nacionalista, sa uobičajenim folklornim obeležjima – kokardama, ikonama,
ćiriličnim transparentima… koji nešto dobacuju. Policija je tu da
čuva organizatore i posetioce izložbe „Bogujevci – vizuelna istorija“,
koja je u 18 časova otvorena u galeriji Podroom Kulturnog centra
Beograda.
Posetioci silaze niz stepenice. Iza metalnih vrata dočekuje ih dnevna
soba, dva kauča prekrivena jambolijom, mali sto sa miljeom ispred, a
prekoputa omanji regal sa knjigama sa jedne strane, u zastakljenom delu
sa kompletima čaša i šolja. Na televiziji je video snimak dečje igre i
porodičnog slavlja.
Soba koju bi prepoznala svaka prosečna jugoslovenska porodica. Sa desne strane su peć na drva i stočići.
Iza zavese je prostor sa fotografijama – porodično stablo familije
Bogujevci – crnobele fotografije označavaju one kojih više nema –
uglavnom žene i decu.
„Razdvojili su nas od mame… Vikala je da nas ne povrede. Onda su je vojnici upucali. Vikali smo: ’Mama! Mama!’
„Veoma je bolno što oni nisu više ovde“, piše na zidovima galerije….
Opet zavese – ovaj put bele plahte kojima su odvojeni bolnički
kreveti, uz male televizore na kojima se emituju svedočanstva autora
izložbe. Fatos, Saranda i Jehona Bogujevci
troje su od petoro dece koja su preživela masakr u Podujevu 1999.
godine, u kojem je ubijeno 14 ljudi. Tada su imali 11, 12 i 14 godina.
Nisu prvi put u Beogradu. Dolazili su pre nekoliko godina da svedoče na
suđenju ubicama njihove porodice. Bili su najmlađi svedoci na suđenjima
za ratne zločine. Sada su tu da svoju priču ispričaju na drugi način –
umetnošću.
“Umetnici žele da preživljeno najgore – ubistvo najbližih članova
porodice – podele sa svojom publikom i da ispričaju kako se osećaju i
kako se nose sa čitavom tom stvari. Govorenje o prošlosti i njeno
preispitivanje jeste put da izgradimo drugačiju klimu u kojoj bismo
mogli da razgovaramo i o zajedničkom životu ali i isto tako da se
sećamo. Mislim da članova porodice Bogujevci moramo da se sećamo”, kaže
za Kontrapress Andrej Nosov iz fonda Heartefakt, koja je podržala izložbu i u Prištini.
„Veoma nam je važno da smo ovde.Imamo osećaj da nam je bilo suđeno da
preživimo da bi pričali istinu i da kao umetnici ispričamo priču koja
je sada pred vama“, rekla je Saranda Bogujevci na otvaranju izložbe.
Za direktorku Kulturnog centra Srbije Miu David, ovaj događaj označava novo poglavlje u postratnom periodu.
„Činjenica da je porodica Bogujevci ovde i da su spremni da s nama
razgovaraju nakon svega što su prošli je za mene neverovatna stvar.
Potrebno je biti veliki čovek i imati snagu da se posle takve traume
pruži ruka pomirenja. Bez obzira na pritiske i sve što se dešavalo
proteklih dana, čini mi se da smo uradili jedan neverovatan korak napred
za našu zemlju“, kazala je David.
PRETNJE I PRITISCI
Samo dan ranije spekulisalo se da izložba neće biti održana zbog
pritiska desničara i kampanje koju su pokrenuli nacionalistički mediji.
No, čini se da je pritisak s druge strane bio jači. Sandra Orlović
iz Fonda za humanitarno pravo kaže da je pozitivno iznenađena koliko je
ljudi ustalo i stalo uz ovu izložbu, podržalo pravo Sarande, Fatosa i
Jehone da svoju priču ispričaju u Beogradu.
„Izložba je važna pre svega zbog Sarande, Fatosa i Jehone, ali i svih
ostalih koji su preživeli, zbog toga što su došli ovde da ispričaju
njihovu priču običnim ljudima. Oni su ovu priču ponovili nekoliko puta
pred srpskim sudovima, ali je sada ovo prostor i prilika da svoju priču
ispričaju svakom običnom dobronamernom čoveku i ženi. Vreme je da, nakon
relaksiranijeg odnosa prema Kosovu, dođe jedna ovakva, ljudska priča
koja nikoga neće ostaviti ravnodušnim“, kazala je Sandra Orlović.
„Na kraju krajeva, ova izložba se održava u jednoj instituciji,
država je stala iza ove institucije i mislim da je to dobar signal. Čak i
društva sa mnogo uređenijom demokratskom tradicijom nisu bez
ekstremističkih grupa. To je nešto sa čim moramo da živimo i mislim da
njihov glas više nikada neće nadjačati glas onih koji su za normalan
odnos i prema žrtvama rata i prema onome što nam se dogodilo“, rekla je
Orlović.
autore, jer vremena za detaljno gledanje izložbe prve večeri nema. Među
posetiocima su i komandant Specijalne antiterorističke jedinice Spasoje Vulević, koji je došao na mesto zločina te 1999. godine, izvukao preživelu decu ispod leševa i prebacio u bolnicu, zajedno sa lekarom Draganom Markovićem koji ih je, kako kaže, nosio na rukama.
„Ni svojoj porodici ne mogu da objasnim šta sam video tog dana.
Uradili smo ono što smo smatrali da je ispravno, da spasimo njihove
živote“, kazao je Vulević, a Fatos Bogujevci je na to dodao: „Veoma smo
zahvalni za to što su uradili, ali naša poruka ovde jeste da ono što se
nama desilo ne bi trebalo da se desi nikome, tako da ovi ljudi ne rade
ono što su tog dana radili.“
„Dve nedelje nisam jela. Zatvorila bih oči i zamišljala mamu kako kuva.“
U dnu prostorije, delu izložbe nazvanom „Sudnica“ nalaze se tri
televizora sa snimcima njihove borbe da se zločinci privedu pravdi.
Zahvaljujući njihovom svedočenju u Beogradu, pripadnik „Škorpiona“ Saša Cvjetan osuđen je na 20 godina zatvora zbog zločina u Podujevu. Ponovo, zahvaljući njima, pripadnik paravojne jedinice „Škorpioni“ Dejan Demirović je izručen iz Kanade Srbiji, gde je postao svedok saradnik.
„Želela sam da govorim pred njim, njegovom porodicom i advokatima, želela sam da čuje reči malog deteta.“
Na velikom providnom, osvetljenom panou, na samom kraju prostorije,
nalaze se isečci iz novina, među kojima su i tekstovi iz srbijanskih
medija koji najavljuju izložbu.
DAČIĆEVO NOVO ODELO
Pola sata nakon zvaničnog otvaranja, izložbu je posetio i premijer Srbije Ivica Dačić,
koji je izrazio saučešće svim žrtvama ratova na prostoru bivše SFRJ.
Nakon što se rukovao sa autorima, pitao ih odakle su, Fatos, Saranda i
Jehona su ga poveli kroz postavku i pojašnjavali detalje.
“Bilo bi loše ukoliko se ovakvom izložbom podrazumeva da se govori o našim ili njihovim žrtvama, jer žrtve su žrtve.”
Premijer je dodao da je moderno izvinjavati se, ali da je mnogo
važnije osuditi zločince. “Za ovaj zločin su osuđeni oni koji su ga
počinili. Voleo bih da su osuđeni svi oni koji su počinili zločine nad
svim civilnim stanovništvom na prostoru bivše Jugoslavije. Ja izražavam
saučešće porodicama svih žrtava. Krivci to nisu učinili u ime Srbije,
niti ih je za to neko ovlastio”, kazao je, između ostalog, premijer
Srbije.
Koordinatorka Inicijative za REKOM i osnivačica Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić dodala
je da se “nikad nije dogodilo da žrtvama na javnom mestu priđe premijer
koji je iz partije koja je odgovorna za sve što se događalo.“
„Došao je trenutak da on, posle toliko godina, napravi taj prvi
korak, da ih pomiluje, da komandant SAJ, čovek koji je prvi pomogao
žrtvama u Podujevu, kaže da mu je čast da bude na njihovoj izložbi u
Beogradu.”
Bez obzira što slučaj porodice Bogujevci nije nepoznat medijima u
Srbiji, niti ovdašnjoj javnosti, progovaranje o ovom zločinu i njegovim
posledicama kroz umetnost, otvara potpuno drugačije perspektive. Priča
žrtava na ovaj način je dostupnija, razumljivija i retko koga će
ostaviti ravnodušnim. Jednostavan jezik izložbe ne ostavlja prostor za
manipulaciju.
“Činjenica da su ovo troje ljudi koji su prošli kroz traume, odlučili
da polje umetnosti bude ono kojim će da iznesu to svoje traumatično
iskustvo je sirovi dokaz da je polje umetnosti, ne aktuelno kada su
teške teme u pitanju, nego je možda i jedino koje pruža mogućnost da se o
tome misli i radi, da se deluje u odnosu na iskustva za koja ne postoji
jezik koji bi ih opisao. Ovo je proces kreiranja novog jezika, gde bi
se te stvari smeštale. Često se poziva na politike pomirenja, ljudskih
prava, ali mislim da ovo prevazilazi sve te već kreirane dominantne
struje i da je začetak novih politika koje su veoma bitne”, kaže
vizuelni umetnik Vladimir Miladinović, prošlogodišnji dobitnik nagrade “Oktobarskog salona”.
Svetsku premijeru izložba je imala u Nacionalnoj galeriji Kosova
2011. godine, a nakon toga prikazana je publici i u Tirani 2012. U
podnaslovu izložbe piše da je „omaž svim porodicama i žrtvama rata”. U
svom predstavljanju autori su napisali da su troje umetnika sa Kosova
koji su preživeli jedan od najgorih masakara na Balkanu, koji su
počinile srpske snage. Izložba je zamišljena kao dokaz da istina i
pravda mogu nadjačati zlo.
„Milioni misli i pitanja je prolazilo kroz moju glavu ali nikada nisam izgubio nadu.“
„Hrabri osmesi skrivaju bol“, upozoravaju zidovi Podrooma.
„Ovo jeste priča o porodici Bogujevci, ali i o mnogim drugim
porodicama koje su tokom rata u bivšoj Jugoslaviji pogođene nasiljem,
promenjene zauvek, zbog toga što su njihovi članovi ubijeni, nestali,
što su preživeli nasilje. Ovo je priča o svakoj porodici u bivšoj
Jugoslaviji koja je preživela zlo tokom rata“, zaključila je Sandra
Orlović.
Tog 18. decembra troje mladih kosovskih umetnika predstavilo je
beogradskoj publici izložbu o zločinu, intimno svedočanstvo posledica
politike tadašnje vlasti – režima Slobodana Miloševića.
Samo nekoliko dana ranije otkrivena je nova masovna grobnica u Srbiji,
Rudnica, u kojoj se pretpostavlja da su tela kosovskih
Albanaca. Premijer Srbije, koji je 14 godina ranije, u vreme kada se
zločin dogodio, bio istaknuti član vladajuće partije
Miloševićevog režima, prisustvovao je otvaranju, rukovao se sa autorima
i, u njihovom prisustvu, obišao izložbu. Građani
Beograda su iz drugačijeg, prihvatljivijeg ugla, mogli da vide kako
izgleda i šta je taj pomalo istrošeni i daleki pojam suočavanja s
prošlošću, a žrtve su konačno dobile glas u javnosti kakav zaslužuju.
Tekst preuzet sa prijateljskog Kontrapressa