Kada budemo sanirali kolektivnu tugu i bes, izvući ćemo mnoge pouke i to da su nam potrebne sistemske promene“, kaže za Anadoliju doktor pravnih nauka Filip Mirić komentarišući državne mere najavljene posle dva masovna ubistva u Srbiji u kojima je stradalo 17 osoba, većinom dece i mladih. Ističe da o teškim krivičnim delima treba govoriti na naučno zasnovan i stručno utemeljen način.
Nakon što je trinaestogodišnji, time krivično neodgovoran, dečak 3. maja pištoljem ubio osam učenika i čuvara u svojoj školi, a dan kasnije dvadesetjednogodišnjak u selima u okolini Mladenovca ubio 8 osoba, državne vlasti najavile su niz zakonskih izmena. Jedna od njih je smanjenje granice za krivičnu odgovornost sa četrnaest na dvanaest godina.
Naučni saradnik na Pravnom fakultetu u Nišu, koji se bavi maloletničkom delinkvencijom, kriminologijom i viktimologijom, kaže da bi to smanjenje morale da prate odgovarajuće mere tretmana tokom eventualnog boravka deteta u vaspitno-popravnom domu.
“Ako spustimo granicu na dvanaest godina, reč će biti o mlađem maloletniku kome je moguće izreći samo vaspitne mere. Ukoliko tokom trajanja, recimo, najteže vaspitne mere koja trenutno postoji u krivično-pravnom sistemu, a ona je zavodskog karaktera, odnosno upućivanje u vaspitno-popravni dom, maloletnici ne budu podvrgnuti odgovarajućem tretmanu od strane odgovarajućih službi, tu pre svega mislim na službu za tretman i službu za obezbeđenje, doći će do pojave kriminalne zaraze, odnosno, nažalost, za četiri ili pet godina dobićete lice koje je već punoletno i spremno da vrši najteža krivična dela“, kaže Mirić.
Smatra da posle ovakvih tragedija čije se razmere ne mogu sagledati treba tražiti i predlagati rešenja. Istraživanja pokazuju da najbolji rezultat u smanjenju maloletničke delinkvencije daje skandinavski model, i to sa granicom za krivičnu odgovornost od petnaest godina, ali uz preventivni rad, vršnjačku edukaciju i učenje o vrednostima društvenog života.
“Sada se svi bavimo lečenjem posledica, a pitanje je šta je dovelo do takvog tragičnog događaja, do tako velikog zločina. Da bismo to otkrili, neophodno je dublje posmatranje društvenih odnosa, svih egzogenih i endogenih faktora koji su doveli do izvršenja. Kako to prevenirati? Pre svega kroz odgovarajući tretman i ono što je bitno – primarnu, sekundarnu i tercijarnu prevenciju. Primarna je usmerena na to da ne dođe do krivičnog dela, sekundarna – da ne dođe do povrata i podrazumeva širi rad u zajednici, a tercijarna podrazumeva rad sa osuđenicima, sa licima koja su već više puta osuđivana“, govori Mirić.
Smatra da bi psihološko-pedagoška služba, koja postoji u školama, trebalo da dobije timsko pojačanje.
“S obzirom da su se pojavile i ovakve situacije koje niko nije mogao da očekuje, psihološko-pedagošku službu neophodno je dopuniti stručnjacima iz oblasti specijalne pedagogije. Na Fakultetu za specijalnu rehabilitaciju i edukaciju Univerziteta u Beogradu, koji je jedini akreditovan da školuje stručnjake iz ove oblasti, postoji smer za rad sa licima sa poremećajem ponašanja. Dakle, specijalni pedagozi mogu da prepoznaju faktore koji mogu da dovedu do kriminogeneze. I psiholozi i pedagozi imaju svoju funkciju u timu, ali potreban je neko ko će da koordinira i, kada se prepozna određena kriminogena sklonost, onda je neophodno da se deluje preventivno. To mogu kriminolozi i specijalni pedagozi“, kaže Mirić.
Radna grupa Ministarstva pravde, po nalogu predsednika Srbije Aleksandra Vučića, radi na izmeni Krivičnog zakonika i pooštravanju kazni za nedozvoljenu proizvodnju, držanje i promet oružja.
“Važno je da u situaciji, kada imamo primere drastičnog ispoljavanja kriminalnog ponašanja sa najtežim posledicama, ne uđemo u stanje penalnog populizma. Ako posmatramo i Krivični zakonik i Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, oni imaju za cilj, između ostalog, resocijalizaciju osuđenika. Ako nam je cilj da samo podignemo krivičnu odgovornost ili maksimum kazne za određeno delo da bismo umirili javnost, onda kazna postaje sama sebi cilj i nikada ne može da ispuni svoju svrhu“, naglašava Mirić.
Njegovo mišljenje je da Zakonu o oružju i municiji izmene nisu potrebne.
“Smatram da ga samo treba dosledno primenjivati, da nisu potrebna nikakva pooštravanja. Od najboljeg zakona jedino je bolji najbolje primenjen zakon. Postoji Zakon o oružju i municiji, ali postoji i Pravilnik o bezbednom držanju, nošenju i čuvanju oružja i municije. Ukoliko imamo doslednu i efikasnu primenu, ako se svi pravni akti zaista u praksi poštuju i sprovode, onda će oružje svakako imati samo lica koja su psihofizički sposobna i za to i ovlašćena“, navodi Mirić.
Dodaje da je veoma važno baviti se i žrtvama.
“Kako sada pomoći porodicama? Koji je to vanpranvi i pravni mehanizam koji može da ublaži njihovu bol? Nažalost, šta god mi činili, žrtve neće biti vraćene, ali ono što možemo jeste efikasan rad sa ljudima koji su doživeli takvu katastrofu. Dakle, pre svega moramo da imamo efikasan sistem psihološke i psihijatrijske pomoći ako je to potrebno. Mnogo toga treba uložiti u rad sa žrtvama, u jačanje kapacijetata da se žrtva osnaži, da i posle takvih nenadoknadivih gubitaka vidi smisao svog postojanjani života, a smisao može biti u pomoći drugima, u radu na prevenciji da se ovakvi zločini više nikada i nigde ne ponove“, govori Mirić.
Posle dve tragedije, na desetine osoba je, uglavnom na društvenim mrežama, pretilo sličnim događajima, veličalo ih ili se fotografisalo sa oružjem. Državni sekretar MUP-a Željko Brkić rekao je za srbijanske medije da je za dva dana bilo 56 događaja koji mogu imati veze sa dva masovna ubistva i da je među njima bilo i lažnih i osnovanih prijava.
“Poseban problem koji može da se javi posle ovakvih zločina jeste problem kopiketa, odnosno imitacije, ponavljanje zločina. To je posebno tipično u slučaju maloletnika koji prosto vide da lica mlađa od četrnaest godina, odnosno deca, ne odgovaraju, što može da bude stimulišući faktor pojavi različitih oblika maloletničke delinkvencije, pa i sa najtežim posledicama“, ističe Mirić.
Zato je, dodaje, veoma važno smanjiti društvene tenzije i ukazati na to da je reč o socijalno, društveno i moralno neprihvatljivom ponašanju.
“Krivično pravo je poslednje sredstvo za reagovanje na kriminalitet, ali nije jedino. Instant rešenja za tako komplikovane i složene društvene probleme nije moguće naći, dakle, potrebno je vreme, potrebna je upornost i potreban je preventivni rad sa svima onima koji mogu da ostvare taj negativan učinak imitacije zločinca“, kaže Mirić.
Dodaje da je važno zapitati se ko su uzori omladini.
“Uzor je neko ko definiše naše ponašanje, naše težnje. Ukoliko uzore nalazimo u pozitivnim ličnostima, sa prosocijalnim ponašanjem i delatnostima, kao što su sportisti, naučnici, istraživači, lekari, imaćemo mnogo manji procenat, odnosno mnogo manju mogućnost da se maloletnici poistovete sa licima koja su na neki način sa druge strane zakona, čije je delovanje antisocijalno i asocijalno. To će u perspektivi dovesti do smanjenja maloletničkog kriminaliteta u celini“, zaključuje Mirić.
Problem masovnih ubistava još detaljnije obrazlaže kao predavač na online seminaru “Ubistva uzvršena od strane dece – kriminološki i viktimološki pristup“ u organizaciji Asocijacija pravnika AEPA.