Poznati stranac Laslo Vegel

KNJIŽEVNOST

Laslo Vegel, Nesahranjena prošlost, Akademska knjiga, Novi Sad, 2021.

10. august 2021, 11:22

 

Postoje prošlosti koje se, suštinski, nikad ne prevladaju potpuno i koje nam, poput identitetskih kôdova, odrede živote — čak i kad njihovog delovanja nismo sasvim svesni (ili, možda, upravo tad). Naizgled potisnute, svojim nasleđenim, podzemnim znanjem, one utiču na formiranje našeg karaktera koji nam, po Heraklitu, određuje sudbinu. Iskrsnu pred nama, kad ih ne očekujemo — poput rečenica koje se ne dovršavaju do kraja, i naprasno shvatimo da, uz vlastite, istovremeno živimo i sudbine sopstvenih očeva. Kakva bi u tom kontekstu — apstrakujemo li političku korektnost i naučene lekcije o multikulturalizmu i mirnom suživotu ovdašnje dvadeset dve nacije — recimo, bila sudbina vojvođanskih Mađara? Koliko razumemo svoje susede, zanima li nas kako se osećaju dok, uljuljkani samodovoljnošću (svakog) hegemona, na njih uglavnom i ne obraćamo pažnju? Ljudima od kulture — koji poseduju ljudsku i intelektualnu senzibilnost i empatičnost — za razumevanje ove teme nema boljih vodiča od knjiga dvojice velikih mađarskih, srpskih i vojvođanskih pisaca i intelektualaca, koje tokom poslednje decenije objavljuje novosadska Akademska knjiga. Reč je, naravno, o knjigama Lasla Vegela (Végel László) i Tibora Varadija (Várady Tibor).

Ovaj put, baviću se Vegelom, esejistom, proznim i dramskim piscem koji, rekapitulirajući vlastiti život, impulsom mislećeg čoveka, autofikcijski osvetljava mehanizme dejstava istorije na vlastiti život. Žanrovski samoodređena kao autobiografski roman, Nesahranjena prošlost unekoliko dopisuje Vegelove prethodne knjige — romane Balkanska lepotica ili Šlemovo kopile te Neoplanta ili Obećana zemlja (obe objavljenje kod istog izdavača 2017 i 2019), ispovedno-esejistički Novosadski dnevnik 1991- 2016. (Akademska knjiga, 2018) te knjigu eseja Priče iz donjih predela (Cenzura, Novi Sad, 2011, reizdanje Akademska knjiga, 2016).

 

Posmatramo li navedene naslove kao celinu, ili ih pak čitamo jedan za drugim (što lično preporučujem), Nesahranjenu prošlost doživljavamo kao literarno suverenu, faktografski preciznu, emotivno ubedljivu, žanrovski fluidnu šetnju kroz istoriju ideja, ideala i ideologija koje su obeležile piščev — ali i živote njegovih predaka, pre svih oca i dede: Oprosti mi oče, nisam ovakvu slobodu hteo… Hronološkim hodom kroz vreme, u vremenskom luku dugom čitav vek, Vegel priču počinje opisujući pompezne dolaske i dramatične odlaske “novih” vlasti — počev od perioda Velike Mađarske, Hortijevog fašizma, Rakošijevog i Titovog socijalizma, raskid sa IB-om, studentsku revoluciju 1968, proteste i nagodbe sa vlastima, cenzuru i autocenzuru, zanos sedamdesetih, samoubistvo Jugoslavije, (veliku) Srbiju, petooktobarske promene (Zajedno smo klicali hoćemo demokratiju, samo što smo pod demokratijom svi podrazumevali nešto drugo), predatorski kapitalizam i aktuelni poredak koji nije zasnovan na pravu manjine već ultimativnom suprematizmu većine ali i licemerje Zapada, iskazano odnosom prema egzotičnim, poludemokratskim zemljama na rubu Evrope (kao geografske ali i političke činjenice)…

Fokusiran na raskorak između stvarnosti i ideala, dogmi i istine, umetnosti i života — Vegel osvešćuje i instinktivne strategije manjinskih prilagođavanja, kao oprobanog mehanizma kojim obični, mali ljudi nastoje da prevladaju, pre svega prežive, velike povjesne hirove: Vojvođanski Mađari su se masovno svrstavali uz Tita. Nisu na to bili primoravani, niti su to činili iz ubeđenja, već posve instinktivno, i spontano. Ni pre ni posle njega nije bilo državnika za kojeg su bili toliko vezani… Uz pisca/naratora i članove njegove uže familije, junakinjom  knjige možemo smatrati i istoriju koja se, po definiciji, prelama preko leđa (nevinih) pojedinaca. Pored toga što jeste pripadnik nacionalne, Nesahranjenom prošlošću Laslo Vegel se legitimiše i kao glasnogovornik racionalne manjine. Nudeći dublje uvide, razložno i neostrašćeno govoreći o sebi — vlastitim strahovima, (ne)doslednostima, izneverenim nadama, ljubavima, nostalgiji, očekivanjima, intelektualnim i erotskim zanosima i uskraćenostima — manirom književnog majstora, Vegel događanju sebe u svetu suprotstavlja ogledalski odraz slike događanja sveta u piscu. Iskrenošću pristupa, njegova knjiga može nam zaličiti na slavne dnevničke zabeleške Aleksandra Tišme (Dnevnik 1942-2001, Izdavačka knjižara Zoran Stojanovića, Novi Sad, 2001, reizdanje: Akademska knjiga, 2018), pisca koji ima ulogu Vegelovog nevidljivog sagovornika. On je onaj dijaloški drugi, s kojim autor, dopisujući započete razgovore, preispituje i utvrđuje i vlastita (po)etička načela. Stranice gde Vegel re-aktuelizuje nikad završene dijaloge s Tišmom svojevrstan su krešendo ove uzbudljive i dinamične knjige (među piscima s kojima se Vegel dopričava su i Ervin Šinko te Danilo Kiš).

Naposletku, kao pretpostavljeni ishod ovog zavirivanja sebi pod kožu, realizovanog specifičnom, nenametljivom mudrošću, čiji su uvidi uvek ispodpovršinski — ovim romanom, esejom i dnevnikom (istovremeno), autor demonstrira poptunu usaglašenost i usklađenost s vlastitom sudbinom. U Vegelovog književnom i životnom slučaju, tu sudbinu najpreciznije sažima pridev bezdomnosti: Ostao sam poznati stranac i na jednoj, i na drugoj obali, u Mađarskoj moj svet doživljavaju kao tuđinu, a u Srbiji je stran moj jezik, strana je moja kultua; u jednom svetu je moj jezik naišao na domovinu, a u drugom svetu moj život, tako sam postao poznati stranac koji je svuda samo dopola kod kuće, ali nikad potpuno, našao sam dve domovine kao akrobata bezdomnosti. Ta bezdomnost svoju najpostojaniju adresu ima u Novom Sadu. Kada vas put nanese u ovaj grad, šetatjući Dunavskom ili Zmaj Jovinom ulicom, obratite pažnju na prolaznike — velika je verovatnoća da među njima ugledate i poznatog stranca, Lasla Vegela, kako šeta istim stazama kojima je pre njega hodao Aleksandar Tišma. Slobodno mu priđite pa ćete se i lično uveriti koliko se sa njim može lepo ćutati …