Biljana Plavšić je raspustila Skupštinu i riješili smo da tu odluku javno podržimo.
Pretnje i pritisci da odustanemo od protesta su stizali sa svih strana.
Rukovodstvo Univerziteta je taj dan organizovalo sastanak svih dekana sa namjerom da nas odgovore.
Nešto prije nam je visoki politički funkcioner SDS-a (u međuvremenu je promijenio nekoliko partija i danas je kao i tada naravno blizak vladajućoj) rekao da nam protesti ne padaju na pamet, da ne kopiramo studente iz Beograda jer u Banjaluci svaka kuća ima pušku i ..“može biti krvi do koljena…“
Više blesavi nego hrabri odlučili smo da istrajemo do kraja jer stanje je bilo neizdrživo.
Tadašnja partija na vlasti, SDS, je shvatila RS kao svoje privatno vlasništvo.
Blagostanje je bilo rezervisano samo za poslušnike partije i one bliske partijskom rukovodstvu.
Kriminal i korupcija su bili sastavni dio sistema.
Javni mediji su bili strogo kontrolisani i služili su isključivo za hvalospjeve vlastodršcima.
Svaka kritička misao prozivana je izdajom i neprijateljstvom.
Hiljade ljudi pred koje smo izašli tog vrelog podneva bili su nam pokazatelj da nismo pogriješili i da mislimo isto.
Dešavalo nam se dosta ružnih stvari prije, a najviše poslije protesta, ali sve je nebitno u poređenju sa činjenicom da smo jednu opuštenu ideju pretvorili u početak bunta posle kog, mislili smo, ništa i nikada više neće biti isto.
Kako smo se samo zajebali…