Ne postoji mnogo javno dostupnih podataka o sveštenicima koji su digli ruke od svog zanata, ali Vatikan je 2007. objavio da je po 1,076 sveštenika godišnje napuštalo crkvu iz nekog razloga između 2000. i 2004. godine. Jozef Strežinski je jedan od osnivača Jerejskog društva u kom se okupljaju bivši sveštenici, sveštenici koji razmišljaju o istupanju iz reda, opatice, i žene u romantičnim vezama sa sveštenicima. „Ne vodimo statistiku o članstvu. Ljudi dolaze i odlaze,” kaže Strežinski.
Dakle, sa čim se suočava sveštenik u ostavci? Strežinski misli da je glavni problem u tome što „ljudi koji se zarede ili zamonaše obavezani su doživotno. Ne postoji alternativa. Društveno je neprihvatljivo napustiti sveštenstvo, zato je često teško za bivšeg sveštenika da gradi odnose među ljudima. Uz sve to, svakodnevni život civilu deluje zastrašujuće jer sveštenike za to niko ne priprema.”
Otac Pjotr Džedžej za svoju knjigu Porzucone sutanny („Prazne odore”) sabrao priče bivših članova sveštenstva. Iako je sam i dalje svešteno lice, on ne osuđuje one koji su odlučili da istupe iz reda. Razgovarao sam sa ocem Pjotrom o životu bivših sveštenika, i o tome zašto je izdao knjigu o njima kad je i sam sveštenik. Sreli smo se na voznoj stanici u Golenjovu, malom gradu na severozapadu Poljske gde radi kao paroh u lokalnoj crkvi.
VICE: Šta vas je motivisalo da napišete ovu knjigu?
Velečasni Pjotr Džedžej: Moj dobar prijatelj je istupio iz svešteničkog reda. Kad u isto vreme odlučite da posvetite život Hristu, jedan drugom ste kao braća. Zajedno smo se zaredili. Šokiralo me je kad je otišao jer smo se tako dugo poznavali, a niko nije ni znao da o tome razmišlja.
Mnogi ljudi koje ste intervjuisali u pripremi knjige žalili su se na standarde verskog obrazovanja. Kakvo je vaše iskustvo bilo u bogosloviji?
Mene u bogosloviji ništa nije odvratilo od svešteničkog poziva. Jedino što me je iznenadilo bila je sumnjičava atmosfera. Svi smo morali da pazimo da se nekome slučajno ne zamerimo, da nas neko ne optuži zbog nečeg što nismo ni uradili, mada verujem da vam to čudno zvuči.
Posle šest godina u bogosloviji, izlazite u svet gde počinjete da radite; kako se čovek nosi sa svešteničkim životom, sa stvarnim svetom?
Pa, sve to ide svojim tokom. Da kažem, bogoslovija nas priprema za sveštenstvo isto koliko i fakultet priprema doktora ili učitelja za njihov poziv. Ne omogućava obrazovanje da se odmah shvate sva pitanja i svi problemi na koje se može naići.
U knjizi vam neki bivši sveštenici govore o homoseksualnim iskustvima u bogosloviji, a pominju se i heteroseksualni sveštenici koji nisu mogli da odole iskušenjima u svetovnom okruženju. Da li su ljubav i seks glavni razlozi zbog kojih se odustaje?
Ne, to su pojedini slučajevi, ne treba to generalizovati. Nije sveštenik k'o pušten s lanca. Ne postoji jedan idealan način da se svešteno lice pripremi za stvarni svet. Jako retko se priča o tome koliko se žrtvuju sveštenici koji održe svoje položaje – to su pravi mučenici. Možda bi o tome trebalo više pričati u bogosloviji. Trebalo bi da možemo o tome da pričamo, o tome šta ih čeka, pa i o razlozima zbog kojih neki odustaju.
Sveštenici koji istupe iz reda često su ekskomunicirani, kao da više ne postoje u očima crkve. Zašto se to dešava?
Ne postoji kanonsko pravilo o takvim situacijama. Čak i biskupi su grešni ljudi – neki biskup će pokušati da popriča sa sveštenikom, da mu pomogne da reši problem koji ima. Neki drugi će ga samo kazniti čim izrazi sumnju, reći će da tu nema o čemu da se priča.
Šta se dešava sa bivšim sveštenicima kad se vrate kući?
Sve zavisi. Ljudi koji imaju razumevanja znaju da smo svi mi grešni. Ljudi koji su više plitkoumnih shvatanja, koji misle da sveštenik mora da bude svetac, ne prihvataju kad se neko vrati iz crkve. Možda čak uživaju u tuđem neuspehu.
Hvala na razgovoru, oče.