Kladioničari tvrde da je za njihovo poslovanje jako loše da škole budu tako blizu.
– Oko devedeset odsto školske dece nije u uzrastu da uopšte uđe u kladionice, zbog čega trpimo ogromne gubitke. Naravno da bi za nas bolje bilo da se na mestu škola nalaze stambeni objekti ili još bolje državna preduzeća, jedinice lokalne samoupave ili druge državne institucije koje zaposlenima omogućavaju da u našim objektima provode više od pola radnog vremena – objasnio je Mile Dvoznak, vlasnik jedne od vodećih kladionica.
Gospodin Dvoznak je istakao da je uz ovakvo ophođenje države prema kladionicama teško opstati u tom biznisu.
– Država mora da shvati da mi imamo ogromne troškove, a ne dobijamo nikakve subvencije. Gotovo u tajnosti je izglasan zakon koji je ukinuo zabranu oglašavanja i koji nam je omogućio da se možemo oglašavati uvek i svuda i ta tajnovitost nam je zadala mnogo problema jer smo dugo morali da ubeđujemo medije medije da neće prekršiti zakon ako prihvate naše reklame. Kada su to konačno shvatili, nastali su novi problemi, jer oglašavanje u udarnim terminima televizija sa nacionalnom frekvencijom i na javnom medijskom servisu iziskuje velike troškove, a čak ponekad i porez moramo da plaćamo – zaključio je ovaj preduzetnik.
Iz Udruženja kladioničara Srbije poručili su da postoje konkretni načini da se ovaj problem prevaziđe.
S obzirom na to da, kako su nam u Udruženju rekli, prosvetni radnici nisu platežno sposobni da budu korisnici kladionica, država bi morala da reklaksira uslove koji bi i đacima omogućili da se klade.
– Nije neophodno sniziti uslov koji se tiče uzrasta, ali bismo umesto traženja lične karte mogli recimo da postavimo pitanje ’Da li si punoletan?’ i ako dobijemo usmenu potvrdu ’Jesam, majke mi’, to lice bi moglo da uđe u kladionicu i odigra tiket – predložili su kladioničari.
Tekst preuzet iz satiričnog magazina NJUZ