Ali kako je moguće da u modernoj Španiji postoji grad koji živi po svojim pravilima?
Sami počeci
Pre svega treba krenuti od toga da se Marinaleda nalazi u najsiromašnijem delu zemlje – Andaluziji. Ljudi ovde nikada nisu uživali u nekom preteranom bogatstvu, stoga im je u nekom trenutku pre oko 50 godina sve dojadilo. Siromašni su upali na posede bogatih i bukvalno izvršili državni udar, kojim su došli u posed većine gradske infrastrukture i zemljišta oko grada.
Kako izgleda živeti ovde?
Prvi i za sada jedini gradonačelnik koji je imao ovaj grad, Huan Manuel Sančez Gordiljo je rekao je da će od tog trenutka na ovom mestu vladati ravnopravnost i ništa drugo sem toga. Svi stanovnici imaće ista prava i obaveze: neće biti bogatih i siromašnih, uticajnih i beznačajnih – svi će biti ujedinjen i raditi zajedno, ali i upravljati zajednicom.
Samim tim on je sam sebe delimično razrešio dužnosti upravljanja, prenevši svoja ovlašćenja na skupštinu grada. Ljudi od tada sami biraju na šta će trošiti zajednički novac i u kom pravcu će se razvijati, dok Gordiljo više deluje kao posrednik između grada i vlasti u Španiji jer grad i dalje mora da plaća porez.
Istovremeno, obični stanovnici se, uglavnom bave poljoprivredom, koja je glavni izvor prihoda za život u gradu. Bez obzira na stepen složenosti posla, svaki radnik dobija određeni iznos dnevno, a ostatak ide u gradski budžet, koji potom takođe dele meštani. Tako je vremenom u gradu napravljen park za decu i starije, bazen, a kupljeni su i zajednički računari koje može da koristi bukvalno svaki stanovnik. A ako je verovati onome što o gradu govore njegovi stanovnici, onda je i cena života za sve ista – 15 evra.
Gde je zapelo sa Španijom?
Međutim, sami Španci nemaju tako dobro mišljenje o ovom mestu. Stvar je u tome što je pod vođstvom gradonačelnika izvršeno nekoliko pljački supermarketa u obližnjoj Sevilji i Kadizu tokom 2012. godine. Razlog za to je pokušaj otpora kapitalističkom načinu života koji je nametnut njegovom gradu i celoj Španiji, s tim što treba napomenuti da proizvodi koje su ukrali nisu nosili kući, već su davali siromašnima i beskućnicima.
On je jednom prilikom izjavio sledeće:
“Utopije nisu himere, već najplemenitiji ljudski snovi. San o jednakosti, san da svako treba da ima gde da živi, jer mi smo ljudi – a ne odevni predmeti koji se mogu zaraditi. San da prirodni resursi – kao što je energija, ne treba da budu u vlasništvu međunarodnih korporacija, već da budu u vlasništvu ljudi. Želeli bismo da sve ove snove ostvarimo. Za početak, tamo gde živimo, ali shvatamo da smo svuda okruženi kapitalizmom, kako u Andaluziji tako i u ostatku sveta.”