Zaboravljeni kapetan
Mnoštvo senki mi imamo. Kući sam se vraćao u
septembarskoj noći kad Ipsilon
diže se iz svog groba posle četrdeset godina i
pridruži mi se.
S početka bi on posve prazan, tek ime
ali misli njegove potekoše
brže od vremena
i bogme stizaše nas.
Svoje oči zamenih njegovim
i more rata ugledah.
Poslednji brod kojim je komandovao
ocrtavao se sve više pod nama.
Ispred i iza vukli su se atlanski konvoji
brodova
onih što će preživeti
i onih što behu dobili Beleg
(nevidljiv za sve)
dok besni dani smenjivaše jedni druge
ali nikada njega –
s pojasom za spasavanje pod isflekanom
kabanicom.
Domu se vratio nikad nije.
Unutrašnjim nekim plačem iskrvario je
u bolnici u Kardifu.
Konačno je mogao da se ispruži
i stopi s horizontom.
Zbogom konvoji s jedanaest čvorova! Zbogom 1940!
Tu završava istorija sveta.
Bombarderi ostadoše da vise u vazduhu.
Proplanci ucvetalog vresa.
Na fotografiji s početka veka vidi se neka
obala.
Tu stoji šest lepo obučenih dečaka.
U njihovim rukama jedrenjaci.
Koji svečani izrazi lica!
Brodovlje što postade život i smrt za neke od
njih.
I pisanje o mrtvima
takođe je igra, koja postaje teška
zbog onoga što će doći.